Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

БЕЛЕШКЕ

509

дино ако ее исти правно нормира не само из аспекта „сукоба закона“ него и „сукоба јурисдикција“. Иначе треба поменути као заједничко обележје да се у овим нацртима конвенций а налазе уобичајенав клаузула о јавном лоретку као и йзвесне клаузуле о резервама. при чему су, поред других клаузула о резервама (нарочито изражених у нацрту конвенције о преносу својине), правило и клаузула о колонијалној резерви која je унета и у конвенцију о алиментационим обавезама иако она третира питагьа првенствено хуманитарне природе, јер су делегата појединих колонијалних држава изјавили да у противном гьихове земље неће конввнцију прихватити. 3. У првој комисији 'којој je прегседавао професор Julliot de la Morandière (Француска) a реферат поднео професор Georges van Hecke (Белгија) разматрано je питање израде нацрта конвенције о преносу својине у случају међународне продаје телесних покретнихствари. Ово питање већ je било на дневном реду Седме хашке конференције, али пошто сагласност између учесника ове конференције није била постигнута то су на Осмој хашкој конференцией предмет разматрагьа и дискусије била два преднадрта. Као правни разлог постојању ових различитих преднацрта конвенције навођено je станье законодавстава у скандинавским земљама према чијим концепцијама својина није хомогени скуп него конституише више, један скуп прерогатива (у погледу продавца, продавчевих поверилаца, сопственика без поседа, итд,) који не настају у исто време и под истим условима. Први предложени преднацрт жоји je полазио од скандинавске концепције о својини ограничио се на регулисшье преноса својине само у односу на трећа лица (односяо, правно нормира пренос својине у односу купца према продавчевим пювериоцима и у односу продавца према купчевим повериоцима), док je пренос својине inter partes оставио по страни. Други предложени преднацрт конвенције (назват „convention mixte“) обухватио je пренос овојине на један ошпти начин одноено и inter partes и erga omnes код разних врсти међународне продаје телесних покретних ствари. Питање ризика ни у једном ни у другом преднацрту није обухваћено jep je оно већ било ретулисаео ошптом конвенцијом о међународној продаји телесних покретних ствари од 1951. (Види чл. 5, тач. 3, поменуте конвенције). После врло живе дискусије усвојен je модафйцирани друш преднацрт (le projet de la convention mixte). Овај нацрт, као основни принцип за пренос својине у овој материји између странака, прихвата закон који je надлежан за уговор (lex contractus), чиме je уствари прихваћен предлог делегата Велике Британије. Предлажући овај принцип британска делегација оспорила je традиционално правило lex roi sitae истичући „да банкаре више интересује трговачка репутација њихових клијевата него испитивагье шихове видљиве имовине“ и да се према томе основ кредита не налаэи у поседовашу видзьивих добара чиме се према њиховом мишљењу оггравдава основ примеяе правила lex rei sitae у погледу покретности. Ова аргументација британских делегата није прихваћена ; али je ипаж предложени принцип (lex contractus) прихваћен и унет у конвенцију из „практичних разлога“ (жако je то у реферату наведено) jep би у противном требало поставили „четири до пет правила да би се решию проблем.“ Југословенски претставниж (професор Јездић) као посматрач изр'аэио je своје мишљење да поменути принцип уноси више правке несигурности у међународни промет него када би пренос својине inter partes био регулисан по lex rei sitae jep закон који ce примењује на уго-