Anali Pravnog fakulteta u Beogradu, 01. 01. 1956., str. 78

64

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Првостепеним управним актом надлежног републичког органа проглашено je ошптен ар одном имовином одређено зешьиште које се налази у атару села Н, а на основу 2 Закона HP Србије о протлашаваньу општенародном имовином сеоских утрина. Против овог решења имало je места жалби тадашњој републичкој влади и жалбу je изјавило лице М сматрајући се легитимисаним за жалбу у управном поступку по том основу, што je од лица ко ja су по гвравоснажној пресуди. суда сматрана власницима дотичног земљишта раније купило одређени број стојећих стабала са тога земљишта, исплатило куповну цену и купљена стабла обележило својим знаком, али их услед ратних дотађаја није стигло да посече и изнесе, У својој жалби против првостепеног решења то лице je истицало да je неправилном применом прописа пом. Закона односно земљиште проглашено општенародном имовином и да кису били иопуњени потребни услови за примену законоких прописа на којима je засновано првостепено решење. Републичка влада je одбацила жалбу овога лица непризнајући му својство странке у том управном поступку, сматрајући да ожалбеним решењем није регулисано никакво право жалиочево, нити окрњен његов интерес, да би се он могао појавити као странка у том поступку, којим je само регулисано питанье власништва на одяосяом земљишту. По схватагьу првостепеног суда, пошто односно земљиште не претставља својину жалиоца већ трећих лица, то уколико се ожалбвним решеньем ствара какав адмииисгративни однос, он настаје између државног органа који je то решење донео и лица која сматрају да je то земљиште њихово, па би та лица једино имала легитимацију странке у управном поступку. Међутим, Савезни врховни суд уважио je жалбу тога лица против првостепене пресуде, исту je преиначио шшггећи оспорено решенье републичке владе. У образложењу пресуде Савезног врховног суда истакяуто je: Ако стоји тврдња тужиоца да je он од пређашњих власника купио стојећа борова стабла и да их je означио својом ознаком, онда je у сваком случају изменом власника односног земльишта тужилад дошао у нову правку ситуацију према новом власнику ко ja може за њега бита разотичита од оне правке ситуације коју je имао према пређашњем власнику (питање добре вере новог власника, питание застарелости, итд.). Стога се не може рећи да се по правним правилима управног поступка тужилац не може оматрати странном и да односшгм решењем о евентуалној промени власника није повређено никакво право тужиоца односно његов правый интерес, па стога није било места одбациваньу жалбе тужиоца као недопуштене. У извршегьу ове пресуде Савезног врховног суда надлежан републички орган донео je ново другостепено решење којим je тужиоцу признао својство странке у управном поступку и његову жалбу као неосновану одбио. Кад je у управном поступку реч о одређивању неке обавезе или налагању одређене чинидбе, од нарочите je важности да се тачно утврди пасивно легитимисана странка коју Ъе та обавеза погодити односно која he бита дужна чинидбу извршити. На то мора да пази по службеној дужности орган који води управни поступак. Повреда те дужности може да доведе до поништаја реше-