Anali Pravnog fakulteta u Beogradu
СУДСКА ПРАКСА
85
Ако то нужно и неотклоњиво захтева заштита јавног интереса, надзорни орган може укинути или изменит правоснажно решење којим je странци признато какво праве, и кад за то недостачу услови предвиђени за примену других законских основа за поништај или измену правоснажяог решен>а. Ово je сасвим изузетна нравна ситуација наметнута нужношћу да се заштити крупан јавви интерес који црема судској пракси постоји само онда кад je Потребно да се отклони тешка опасност по живот и здравље људи, за државну безбедност, за јавни мир и друштвени поредак (пресуде Савезног врховног суда Уж бр. 5381/54 од 11 фебруара 1955 и Уж бр. 120/53 од 28 марта 1953). * Увођењем управног спора већа за управне епорове нашла су се у ситуацији да спроводе судаку контролу законитости управяих аката под условима правне праэнине настале недостатком позитивних прописа о управном поступку. Самим тим за ова већа поставила се алтернатива да у оцени законитости управних аката запоставе улогу правила управног поступка, да у том погледу оставе одрешене руке органима управе и да своју контролу усредсреде на материјално правне прописе, или, пак, да применом правних, правила оживотворе све основне принципе управног поступка и учине их обавезним за органе управе. Будући свесна неефикаоности судаке контроле која би допуптгала произвољност управних органа у односу на правила управног поступка, већа за управне епорове пошла су путем стваралачког оживљававаа и увођења начела управног поступка у праксу органа управе. То je заиста пут којим се морало поћи да би већа за управне епорове одговорила крупној улози коју им je законодавац наменио, jep без ефикасне контроле и формалних, процесуалних прописа нема правилне примене ни материјалних прописа, па ни заилите законских права грађана и учвршћења законитости у раду државних органа као цшьева судске контроле. Ту није у питању механичка примена правних правила о управном поступку која би била у нескладу са организацијом и задацима наше нове државне управе. Усвојена начела управног поступка, изведена из ранијег Закона о управном поступку тековине су правне науке и проверена су у дуготрајној управној и судској пракси, тако да се без шиховог поштовања не би могла оситурати правилна примена данашших материјалних прописа из појединих управних области, без обзира што су сад битно друкчији организација и улота државне управе. Тачност овога најбоље се потврђује тиме што je и нацрт закона о општем управном поступку усвојио скоро сва та начела. Судска пракса се, међутим, није ограничила само на оживльавање и увођење ранијих правила управног поступка у праксу садахшьих управних органа, већ их je притом даље раарађивала к продубљивала, увек водећи рачуна о томе да управна процедура мора