Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

не предвиди или забрани. Ситуација je овде слична оној кад тужени у бракоразводное парници признаје наводе тужиоца. У једном и другом случају je ствар суда да према околностима конкретног случаја цени колико и какве доказе треба провести да би се установило да заиста постоје узроци за развод брака. Но свакако треба задржатя могућност да се брак разведе иако je тужилац искључиво крив за поремећај брачних односа ако се друг и брачни друг не противи разводу. Овде није реч о разводу по споразуму, о каквом споразумном стварању бракоразводних узрока, већ само о отклањању чиње. яице искључиве кривице ко ja брани тужиоцу да тражи развод брака због поремећености брачних односа (10). Најзад, што се тиче питања развода брака ако je до поремећаја брачних односа дошло искључиво кривицом тужиоца, већ je било поменуто да овај принцип садржи и чешки и пољски закон и да тај принцип треба задржати. Но у пракси наших судова тај принцип je већ увелико пробијен. Држи се да je пропис о искључењу права на тужбу, када постоји искључива кривица за поремећај брачних односа, гаранција да брачни друг неће злоупотребити овлашћења која му да je чл. 56 за развод на тај начин што би свесно и намерно стварао поремећеност брачних односа и тиме постизао развод. Тако je Савезни врховни суд у конкретном случају казао да искључива кривица постоји онда кад je један брачни друг свесно и хотимично изазвао поремећај брачних односа (11). Са тиме je у вези и становиште да je посебна објективна чикьеница, која може довести до развода брака, и дугогодишњи одвојени живот. Премда je до раскидања брачне заједнице дошло искльучиво кривицом тужиоца, ипак се брак може развести ако je због одвојеног живота наступила таква поремећеност да je немогуће установити заједнички живот. Тако су судови дозволили развод брака у случају дугогодишњег одвојеног живота, пошто су утврдили да je немогуће успоставити заједнички живот (12), да брачни другови нису покушали наставити брачну заједницу (13), да код брачних другова нема воље и жеље да обнове заједницу живота (14), да постоји трајан неспоразум међу брачним друговима (15).

(10) Види Трива у Аналима, 1957, стр, 57, 58 и Н. Hinderling: Die rechtsmissbräuchllche Berufung auf Art. 1942, Absatz 2 ZGB, Aequltas und bona fides Festgabe zum 70. Geburtstag von August Simonis, Basel, 1955, стр. 122.

(11) Одлука Врховног суда ФНРЈ од 26 јануара 1950, Гз 1/50; Гајић-Ступаревић: Збирка одлука врховних судова, Београд, 1952, бр. 195.

(12) Одлука Савезног Врховног суда од 18 новембра 1955, Гж 92/55, Правый живот, 1956, бр. B—9,8 —9, стр. 54, 55; пресуда Врховног суда АПВ од 23 јуна 1956, Гж 1063/55, Збирка судских одлука Савезног врховног суда и Врховног привредног суда, књ. I, св, 2, бр. 315.

(13) Решење Врховног суда HP Хрватске од 5 октобра 1949, Гж 599/49, Збирка Гајић-Ступаревић, бр. 192; пресуда Врховног суда HP Босне и Херцеговине од 27 јануара 1956, Гж 604/55, Збирка судских одлука, кьь. I, св. 1, бр. 82.

(14) Пресуда Врховног суда HP Хрватске од 9 новембра 1947, Гж 734/47, Збирка Гајић-Ступаревић, бр. 191; одлука Врховног суда АПВ бр. Гж 330/&, Гласник Адв. коморе за АП Војводину, 1955, бр. 3, стр. 24, 25. (15) Решение Врховног суда HP Хрватске од 5 октобра 1949, Гж 599/49, Збирка Гајић-Ступаревић, бр. 192, пресуда Врховног суда HP Босне и Херцеговине од 18 јануара 1957, Гж 429/56, Збирка судских одлука, књ. 11, св. 1, бр. 44.

429

РАЗВОД БРАКА