Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

432

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

ције, од 23 октобра 1946, био je овластио Президијум Народне скупштине да одреди да, ce поједина правка правила садржана у аброгираним. законима и другим правним прописима примењују и даље, и да их ако je потребно измени или допуни (чл. 3). Остала „правка правила садржана у законима и другим правним прописима“ који су били аброгирани, „могу се по овом закону применивати“ и то само уколико нису у супротности са Уставом и осталим важећим прописима, као и са начелима уставног поретка ФНРЈ (чл. 4). За свако правно правило треба, данас, испитати да ли je или не у супротности са неким новим прописом или са начелима уставног поретка, и према резултату тог испитавана закльучити да ли се оно може и даље примењивати или не. 2. —■ Случај je релативно прост ако je правно правило у супротности са Уставом или неким другим са начелима уставног поретка. Али се та супротност мора доказати. Није довољно да суд просто тврди, као што се то дешавало, да je правило у супротности са начелима уставног поретка. Врховни суд ФНРЈ о томе се врло прецизно изјаснио; „Законски израз из чл. 4 „могу по овом закону да се примењују“ значи у ствари дужност суда да, с обзиром на конкретну ситуацију сваког конкретног случаја о коме решава, утврди да ли би примена појединог правног правила садржаног у старом закону била допуштена у смислу члана 4 и, уколико нађе да би та примена била противна, суд мора то нарочито да образложи с позивом на пропис, установу, практично-политичке задатке и другу принципијелну одлуку поретка'ко јима се таква примена супротставља. Суд не може да уопште и необразложено одбије овакву конкретну оцену, полазећи од апстрактног гледишта да извесно правило из старог закона не важи као правно правило.“ (Решење Врховног суда ФНРЈ Гз 24/51 од новембра 1951, Збирка одлука врховних судова 1945 — 1952, књ. I, (Београд, 1952), бр. 145, стр. 160) 3. Тежи je случај када правно правило није у супротности ни са новим прописима, ни са новим уставним поретком. Тешкоће нема ни тада ако je у датом случају постојало правно правило исте садржине на свим ранијим правним подручјима. У том случају оно испунава све ус лове да буде применено: ни je у супротности са новим прописима и начелима уставног поретка, и постоји као правило у свима крајевима наше земл.е. Тешкоће настају кад се констатује да правило није у супротности са новим прописима и начелима уставног поретка, али да je материја на коју се оно односи била различите уређена на појединим ранијим правним подручјима, те да данас срећемо у нашој земљи различита правка правила у разним крајевима. Тако, например, Хрватски општи грађански законик, као и ранији Аустриски, није дозвољавао раскидање уговора због неизвршења (§ 919), док je Аустриски грађански законик, у облику у коме je важно у Словенији и Далмацији после измена од 19 марта 1916, дозвољавао раскидано уговора због неизвршена. За Српски