Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

грађански законик (§ 553) извесно je да није дозвољавао раскидање ако je уговор био делимично извршен, али je питање; да ли се уговор може раскинути ако није ни делимично извршен, било предмет спора у теорији, а и судска пракса у том погледу није била устальена. Општи имовински законик имао je исто правило које има новелирани Аустриски грађански законик (чл. 548). Сличних примера има много, нарочито у области имовинског права, које нас овде нарочито интересује, и које углавном имам у виду пишући ове редове. Поставльа се питање да ли треба применити свако од тих правила на подручју на коме je важило, или би помоћу њих требало створити једно правило ко je би важило свуда. Питање се још више компликује тиме што се рани ja правка подручја не поклапају са подручјима републичких врховних судова. Због тога има случајева да се у разним деловима подручја истог републичког врховног суда налазе сасвим супротна правка правила о истом питању. Треба ли у тим случајевима исти суд да примељује на истоветне случајеве са разних подручја наслеђена правна правила која имају супротну садржину и тако решава исту врсту спорова на различите, некад сасвим супротне начине? А ако je однос је предмет спора заснован између лица са разних правних подручја, по којим ће нормама суд решили сукоб правних правила? 4. Многи мисле да би до доношења нових прописа требало на сваком подручју примењивати у потпуности сва правна правила која испуњавају услове постављене у чл. 4 закона о неважности правних прописа донетих пре б априла 1941, од 23 октобра 1946. По том мишљењу, чланом 4 овог закона правна правила садржана у ранијим законима и другим правним прописима деле се у две трупе: једну чине правна правила која су у супротности са новим прописима или са начелима новог уставное поретка, и та правила се не могу применьивати ; другу трупу чине сва остала правна правила и она се имају и даље примењивати, као да су закон. Извесност и правна сигурност говоре у прилог овог мишљења, али оно није опште, нити га се судови држе увек. Против њега може се истаћи више аргумената. 5. —• Приметимо, пре свега, да кад би ово мишљење било опште прихваћено, онда би смо имали у нашој земљи правни федерализам најгоре врсте, који се не би много разликовао од стања које смо имали пре рата. У извесном погледу сташе би било још горе, пошто се границе подручја републичких врховних судова не поклапају са границама ранијих правних подручја. На овом аргументу не би се могло инсистирати, ако би ранија правна правила имала обавезну снагу закона, на основу закона о неважности правних прописа. Међутим, закон их није изједначио са новим прописима. Он им je дао значај материјала којим судови треба да се послуже при решавању спорова. Судови не могу прећи преко њих или их отстранити као противна начелима уставног по-

433

СТАРА „ПРАВКА ПРАВИЛА“ И ЈЕДИНСТВО ПРАВА