Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

436

АНА ЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

састављена су у складу са потребама савременог правног промета, и може се са великом вероватноћом очекивати да ће та или н>има врло слична правила бити садржана у нашим будућим законицима. И састављачи општих узанси увели су их највећим делом из материала припремљеног за нацрт једног општег облигационог закона. Судови не могу примешивати ошпте узансе у грађанским споровима, изузев ако су се утоворници споразумели о тома За прописе општих узанси не може се рећи ни да су нравна правила у смислу који овоме изразу даје закон о неважности правних прописа, од 23 октобра 1947. Али с обзиром да се она примењују у пракси на највећи део промета код нас, и да je шихово састављаае инспирисано савременом нравном науком, суд се може у највећој могућој мери ослонити на опште узансе, када тражи за решававье неког грађанског спора једно правило које би могло важити у свима крајевима наше земље. Притом, разуме се, не могу доћи у обзир она правила општих узанси која треба да важе само у трговинском промету. Цео овај посао истраживања општег правила захтева ванредне напоре у једној изузетној и врло сложено] правној ситуацији. У њему главне улоге имају републички врховни судови и, нарочито, Савезни врховни суд. 8. У збиркаыа судских одлука има доста примера да се судови држе стриктно правних правила са свога подручја, што значи да шихову обавезну снагу изједначују са законом. Али има и одлука које на та правила гледају на начин који се мени чини исправац. Ja hy, примера ради, навести једно решење Врховног суда HP Босне и Херцеговине, од 9 новембра 1956 (Збирка судских одлука, књ. I, св. 3, Београд, 1956, бр. 680, стр. 131), о питању да ли je могуће раскинути уговор због неизвршеаа о коме, као што сам напред потсетио, постоје супротна нравна правила на разним правним подручјима. У наведеном случају првостепени суд био je мишљења да се питање има расправити по правном правилу које je важило у Босни и Херцеговини, а Врховни суд je изнео мишљење да примена тог правила није обавезна, јер оно више не одговара нашим потребама, и стао на становиште да се случај има расправити по правном правилу новелираног Аустриског општег грађанског законика, који je код нас важио у Словенији и Далмацији. „У разлозима побијане пресуде, између осталог, наводи се и то да првостепени суд стоји на становишту, да тужена странка није била овлашћена на раскид уговора услед читьенице што се тужилац није одазвао њеном позиву да јој у одређеном року исплати остатак куповнине. Очито je да се први суд ослаша овде на правно правило изражено у § 919 Општег грађанског законика, по коме у случају да једна страна не испуни уговор или да га не испуни уредно, друга страна, осим случајева предвиђених у закону или у нарочитој клаузули уговора, нема права тражити да се уговор раскине, него може тражити само да се уговор тачно испуни и да се дадне накнада штете. Треба