Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

438

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Феничани, који опех имају своје претходнике који се губе у тамној прошлости непознатога развоја. Од Феничана, тих најстаријих чувених морепловаца немамо никаквих споменика поморског права, али их разабиремо посредним путем по знаменитом и досад нај стари јем познатом законском тексту бабилонског краља Хамурабија из XX ст. пр. н. е., који садржи прописе о градњи бродова, о запослегьу на броду, о правима бродовласника. Од тога, закона даље можемо пратити развој поморске норме кроз све фазе хисторије људске до данас. Грчко поморско право сачувано нам je као право по поморству истакнутога отока Родоса, и називамо га стога родијско поморско право. Оно обухваћа развојни период од више стољећа, и под тим називом ушло je и у римско право, гдје се спомиње знаменита Lex Rliodia de lactu, Родијски закон о бацању терета у море (клица заједничке аварије) који датира из V ст. пр. н. е. Хегемонија Атене, која je достигла у V ст. тако велику моћ у Средоземном мору, није оставила непосредних споменика поморскога права, премда се из Демостенових говора јасно разабире, да су Атењани имали развијено поморско право. Сигурно je, например, да je поморски зајам био врло уобичајени начин прибављања поморског кредита. Континуитет развоја од грчко-римског у средњевјековно право освијетљен je релативно недавним открићем збирке поморских прописа Nômos Rodion Nautikôs из V —VII ст., дакле из времена за читавих хиљаду година касније од истоименог закона римсКог извора. Ова je збирка од посебнога значегьа за објашњење многих установа средовјечног поморског права, а напосе за поријекло ријечи ~аварија: ’ , која je преко наших и законских споменика источнога Средоземља, дошла у законике остале Европе и затим цијелога свијета. Аутохтоно римско право, које je било од тако великог утјецаја на развој европских права, није у поморском праву одиграло такву улогу, премда узањ треба повезати једно од темељних правила нашег сувременог поморског права, а найме одговорност бродара за преузету робу на пријевоз; то je дошло из тзв. преторског права, ius honorarium, ко je би данас могли назвати судском прайсом. Средњи вијек у шареној мјешавини народа и пустоловних завојевања дао je велики импулс за оживљавање поморске трговине и створио интерес за размјену добара. Проширена трговина условила je и стварање бројних поморских норама, представљених у статутима аутономних приморских градова, најпре Средоземља, па затим оних на Атлантској оба ли. Даљим развојем, напосе појавом националних кодекса за вријеме меркантилистичке трговине XVII 'стољећа, никао je проблем сукоба или колизије закона и приоритет примјене домаћега права у одређеним случајевима. Све до тога времена, кроз цијели Средгьи вијек, није било националног права у данашњем значењу ријечи. Иако je постојало мноштво статута, jep je сваки знатнији град имао свој посебан статут, одредбе поморског права нису се у суштини разликовале, jep су биле производ истов јетних прилика и сродпих потреба насеља истога мора у међусобном саобраћају. Међу тим изво-