Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

PA3BOJ И ИЗВОРИ ПОМОРСКОГ ПРАВА

441

XIV и XV ст., али нити та правила нити икоји други писани закон није постао главни извор енглеског поморског права. Много су већу важност добиле судске пресуде засноване на домаћем праву, Common Law-y, различитом од права писаних закона као и од тзв. Equity Law ствараног од Lord Chancellor-а. (које се може упоредити са преторским правом римске државе). Енглески Common Law можемо представите као досљедну примјену правила извучених из утврђених судских начела и прецеденса на нове услове, и тако ce je углавном енглеско поморско право развило и да се данас представља као право судских пресуда. Истом у XIX ст. ступио je у Енглеској на снагу један писани поморски закон, али није измјенио характер англосаксонског стала права. Поморско право Енглеске имало je до 1789 одлучан уплив на поморско право САД, када су и ове државе узеле свој самостални пут развоја правних извора, али ипак врло близак систему енглеског права. Овим кратким освртом на нај знача јније споменике поморског права стигосмо до XIX ст. и до савремених извора. Њих можемо углавном сврстати у четири трупе: У I. групи јесу извори земаља, у којима je поморско право засновало на Code de commerce и, према њему носе обиљежје старе медитеранске традиције. Ту je прво Француска, где je join и данас на снази Code de commerce од 1807 са многим каснијим изменама и допунама, а напосе Законом од 1936 којим су усвојена Хашка правила. Затем Шпанија са својим Трговинским закоником од 1885, а преко шпањолског пријевода Code de commerce, и трговински законици држава Латинске Америке (Шпанија je озаконила Хашка правила 1949). Дјеломично ту спадају и трговински законици Португала (1888), Грчке (1835, 1910), Белгије (1879, 1908) и Низоземске (1838). У 11. rpyöy долази Њемачка са својим трговинским законицима (најприје 1861, па садаппьи 1897) те трговински законици земаља скандинавско-балтичких; Норвешке (1893), Шведске (1891), Данске (1892) и Финске (1873, 1899), затем су у тој групи јапански Трговински закон 1911 (рев. 1951) и турски Поморско-трговински законик 1929. У 111. трупу долази англо-америчко право, као посебан систем обичајног права и судске праксе, али оно познаје у овој материји и писане законе о појединим предметима, међу којима треба напосе у Енглеској споменути Merchant Shipping Act 1894 (који претежно регулира питања јавног права) и Carriage of Goods by Sea Act 1924 (Хашка правила); а у САД Harter Act 1893 и U. S. Carriage of Goods by Sea Act 1935. У ту трупу улазе и земље Commonwelth-а. У IV. трупу могли бисмо сврстати модерније законике, као што су Совјетски и Кодекс трговачке морнарице 1929, талијански Законик о пловидби 1942 који садрже норме за пловидбу по мору, унутрашњим водама и у зраку), швицарски Савезни закон о поморској пловидби под швицарском заставом 1953, те законици поморски Марока 1919 и 1946 и Либана 1947. Но поред споменутих законика, треба као