Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

442

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

модерније право убројити и сувремене реформе у некима од већ споменутих законика, напосе земаља балтичко-скандикавске трупе (1936 1939) и Низоземске (1939). У свакој од тих трупа и законских система долазе join у обзир извори тзв. јавног или административног поморског права, који могу бити од значења и за имовинскоправне односе у поморскопловидбеном пословању (власништво брода и уопће стварна права, појам бродара, накнаде вануговорних штета, ограничена законска одговорност и сл.), а поред тих и супсидијарни извори, од којих су најважнији, у разним земљама, њихови респективни извори опћег привредног (трговинског) и грађанског права. Али нарочито треба истакнути као извор обичаје, а у некима join и уговорно право и судску праксу. Могли смо разабрати да je упочетку поморско право било највећим дијелом Раздано на обичајима. И поред тога што je сувремено поморско право толико кодифицирано, обичај je и данас задржао своју важност као допунски извор права, који опћенито употпуњује и тумачи законски пропис или уговорне одредбе или пак уређује посебне увјете лучкога привредног пословања који вриједе у појединој луци. Брло често се и сам закон позива на „лучки обичај” или „лучку узанцу”. Да би обичај могао бити извор права познато je да мора бити опће признат и примјењиван. У инсстранству, као и у предратној Јутославији било je спорно разликовање тзв. правних од пословних обичаја. Код нас након Ослобођења, у стварању нашег новог привредног права, а у вези с улогом коју je у томе вршила Државна арбитража и коју данас врше привредни судови, узанцама, чије je доношење и даље- изричито стављено у функције Врховног привредног суда, треба придали характер објективног извора нашег новог права. Такав значај треба дати нашим Лучким узанцама од 1950 као и оним Опћим за промет робом од 1954, уколико се односе и на поморски саобраћај. Садашње поморско право, односно правна правила из старих законских врела, као и права страних земаља, регулира различите односе у погледу бродова, бродовласника или бродара, указивање помоћи или спасавања на мору, бродске хипотеке и поморских привилетија, предвиђа норме о застарама, итд.. и за све те односе мјеродавна су односна правна правила или обичај, али понеки важан дио поморског пословања, напр. уговори о искоришћавању бродова, практично се одвија у оквиру утврђених форма, које су прописала бродарска подузеНа или њихове организације, по типским облицима charterparty, или других инструмената, које je утврдила напр. Baltic and Maritime Conference, и којима се служе и бродари који нису чланови дотичне организације. У погледу теретница, међутим, до појаве закона који регулирају одговорност поморског возара за пријевоз ствари принудним прописима није било ј однообразности као код чартерских уговора, али je прихватањем од стране готово свих земаља начела Бриселске конвенције о теретници и ово питање, бар у битним елементима, било практично усмјерено ка Једнообразности.