Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

444

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

ципу законитости а с друге стране на принципу индивидуализације казне и мера безбедности.- Уосталом, који je уствари разлог због ког се овај проблем неизбежно поставља и захтева своје решење? Не смета ли принцип законитости у кривичном праву индивидуализацији или пак индивидуализација можда онемогућује примену принципа законитости? Где су границе где се ови основни приципи савременог кривичног права, на први поглед противречни, сукобљавају и постоји ли могућност њиховог усклађивања? То je суштина овог проблема који je на овај начин формулисан. Не улазећи унапред у решегьа ко ja буду изнета у дискусији по овом предмету, желимо само да у самом почетку изразимо нашу сумњу у то да je могуће наћи неко поволено решење које би у свему задовољило оба ова принципа; другим речима, тешко je развити принцип индивидуализације до нужних граница а да се притом не нашкоди принципу законитости. Постоје неоспорни разлози који, чини нам се, отежавају решење овог проблема, што с друге стране не значи да се ништа не би могло учинити у овом циљу. Г. Питање одређивања казне није увек имало исту важност. Чак када je индивидуализација казне заузела своје место у науци кривичног права и у кривичним законицима, појам одређивања казне био je различито одређиван, тако да се он, посматран у свом развоју, разликује како по садржини тако и по значају који му се придаје. Све до XIX века не може се говорити о одмеравању казне као о једном већ уобличеном институту у кривичним законима. При свем том, још у нај стари ja времена ми налазимо неке рудиментарне трагове који указују да ни у то време овај проблем није био сасвим непознат. У римском праву, због система апсолутно утврђених казни који je тада постојао (1), није ce y почетку постављало питање одмеравања казне у смислу у коме се данас то узима. За време царства извесно овлашћење за ублажавање крутих правила закона у погледу одређивања казне делинквентима припадало je императору. Али ово право mitigare leges et intenđere није припадало магистратури. Тек касније када je редовни поступак fordo judiciorum риЪИсогитп) био постепено заменен поступком extraordinaria cognitio, овлашћења императора у погледу одмеравања казне прешла су на магистратуру. На овај начин установлено je правно правило да je за одмеравање казне потребно узети у обзир околности конкретног кривичног дела, нарочито у погледу начина и средства извршења кривичног дела, места и времена извршења, личности деликвента и личности повређеног. У римском праву последње епохе већ je постоjao принцип по коме кривична дела consideranda sunt [...] causa, persona, loco, tempore, qualitate, quantitate, eventu.

(1) Theodor Mommsen: Römisches Strafrecht, S. 1041 и сл.; V. Manzini: Trattato di diritto penale, Torino, 1933, vol. 11, p. 148.