Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

445

МТВРЂИВАЊЕ КАЗНИ И МЕРА БЕЗБЕДНОСТИ

Ово схватање које je већ постојало у римском праву, касније je било усвојено и даље развијено у канопском праву. Под утицајем учевьа хришћанске цркве (2), у ,канопском праву je било застушьено гледиште поправљања учиниоца кривичног дела. При одређивању казне и чак при њеном извршењу више се узима у обзир учинилац кривичног дела него кривично дело. Пошто се казна изриче ради поправљања кривда, води се рачуна, при ньеном изрицашу и извршешу, о темпераменту деликвента. Као што je већ наглашено у литератури (3), постоји видљива разлика између црквених и световних судова тога времена у погледу схватања казне. Код световних судова казна се одређује више према тежини кривичног дела да би се заштитио јавни поредак и заплашио деликвент. Супротно, у канонском праву постоји нека врста индивидуализације казне -која je срачуната на поправљање учиниоца дела, па према томе више се прилагођава природи овог. Ова идеја канонског права о одмеравању казне у смислу индивидуализације нарочито je дошла до изражаја у радовима Св. Томе Аквинског и Александра 111 (4). Тако по учешу Томе Аквинског, када се суди о једном људском делу, треба узети у обзир све околности под којима je дело извршено, а према принципу: quis, quid, quïbus auxiliis seu instrumentis, cur, quomodo, quando, circa quod. A према Александру 111, када je реч о кривичном делу, треба узети у обзир да „in excessibus singulorum non solum quantitas et qualitas delicti, sed aetas, scientia et s exus at que conditio delinquentis sunt ait endenda, et non solum -praedicta, sed secundum locum et tempus quo delictum committitur”. Световно кривично право Средњег века не поставља проблем одмеравања казне. Систем арбитрарних казни био je заснован на сасвим другим принципима и имао je своје в ластите проблеме. Овај систем не само да je олакшавао неку врсту индивиду а лизаци je, већ je водио судију у самовољу, анархију и непоштовање права човека. Тек je за време Француске револуције прокламован принцип једнакости свих грађана пред законом, па и у погледу казне. Кривични законик из 1791 увео je утврђене казне за свако кривично дело. Судија je имао само да утврди постојање цривичног дела и кривичне одговорности и да стриктно примени казну ко ja je била утврђена у закону. По овом закону није се постављало питање индивидуализације казне. Овај закон je поставио и спровео чврсто принцип законитости и једнакости свих пред законом и у погледу казне. Са ове стране посматран овај je закон био прогресиван и претстављао je корак даље у развоју кривичног права. Али ускоро се увидело да je немогуће примењивати формални и строги принцип законитости а да се не води рачуна о конкретним околностима извршења кривичног дела и о природи учиниоца дела. Из ових разлога кривични законик из 1810 напушта овај

(2) Р. Bcmzat: Traité théorique et pratique de droit pénal, Paris, 1951, art 23; Vldal-Magnol: Cours de droit criminel et de science pénitentiaire, 9e éd. Paris, 1949, t. l, art. 18,

(3) P. Bouzat: op. cit., loc. cit. (4) V. Manzini: op. cit., p. 149.