Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

446

систем апсолутно одређених казни и уводи систем релативно одређених казни, задржавајући притом потпун принцип законистости у кривичном праву. Казне су предвиђене са одређеним минимумом и максимумом, тако да судија може бирати трајање казне које одговара кривичном делу и његовом учиниоцу. Овај закон потврђује принцип да једнакости права одговара неједнакост чињиница, тако да се не могу увек примењивати за иста кривична дела исте казне (5). Једном речју, Кривични законик из 1810 прокламовао je, поред принципа законитости, принцип индивидуализације у кривичном праву. Заиста сваки ко проучава развој индивидуализације у кривичном закону мора почети са овим законодавством. Међутим, иако je Кривични законик из 1810 поставио прве основе за одмеравање казне у данаппьем смислу, прошло je доста времена док се дошло до система одмераваша казне у модерном смислу речи. С правом се може казати да данашња индивидуализација казне има сасвим другојачији смисао у упоређењу са индивцдуализацијом по Кривичном законику из 1810 (6). По овом закону судија je имао право само да узме у обзир кривично дело при одмеравању казне. Данае индивидуализација значи да судија може, ради одмеравања казне, водити рачуна не само о условима под којима je кривично Дело извршено, већ нарочито о природи и својствима учиниоца дела, прилагођавајући казну његовим личним особинама и његовим могућностима поправљања под дејством казне. Тако да се савремени период кривичног права карактерише пре снега чшьеницом да оно ставља у центар пажње више учиниоца него кривично дело. Полази се од схватања да се друштвена одбрана не може остварити ако се на учиниоца не примене оне казне или мере безбедности које су одмерене према његовој личности. Ово je омогућено нарочито под утица ј ем школе позитивиста која je радикално изменила кривично право. Измену осталог заслуга je ове школе што je указала да кривац није неко апстрактно биће, просто само извршилац кривичног дела, већ пре снега биће које има своју индивидуалност, па да према томе кривична санкција мора бити прилагођена његовој личности, карактерним цртама једне одређене личности. Ова je школа, дакяе, допринела да се индивидуализација кривичних санкција оријентише како према кривичном делу тако и према његовом учиниоцу (7). Школа позитивиста je, међутим, негирала идеју о казни и инсистирала je да једине кривичне санкције буду мере безбедности, то ће рећи мере друштвене одбране. Затиы долази неокласична школа која je успела да помири идеје класичне школе, која се заснивала само на принципу законитости, са схватаныша нових школа, нарочито са схватањима школе позитивиста. Неокласична школа je увела дуалитет кривичних санкција, казну и мере безбед-

(5) R. Garraud: Traité théorique et pratlüue du droit pénal français. Se éd., Paris, t. 11, art. 469. (6) Marc Ancel; Introduction, p. 9, dans l'oeuvre; L’lndividualisation des mesures prises à s’égard du délinquant, Paris, 1954, Publications du Centre d’études de défense sociale. (7) P. Bouzat: op. cit., art. 41; Vidal Magnol, op. cit. art. 46.