Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

УТВРЂИВАЊЕ КАЗНИ И МЕРА БЕЗБЕДНОСТИ

447

ности. Њени претставници су нарочито инсистирали на индивидуализацију казне задржавајући у свему принцип законитости у кривичном праву. У Француској су главки претставници ове школе Р. Сале] (R. SaleiU.es) (8) и М. Киш (М. Cache) (9). На међународном плану највећа заслуга за победу нових идеја у кривичним законима припада Међународној унији за кривично право, чији су најважнији претставници фон Лист ( von Liszt), Принс (Prins) и ван Хамел ( Van Hamel). Постелено ове нове идеје су продрле у све земље. Узимајући у обзир развој кривичних закона после Француске револуције све до наших дана, ми можемо запазити три периода (10). У првом периоду, то je период Кривичног законика из 1791, био je признат само принцип законитости. Казне су биле тачно утврђене, судија je имао само да констатује. постојање кривичног дела и да тачно примени казну која je у закону била предвиђена за то кривично дело. У другом периоду, то je период Кривичног законика из 1810, сулија има право да утврди степей кривичне одговорности према критичном делу и конкретном учиниоцу. У трећем периоду, после појаве школе позитвиста и развоја кривичног права у вези са њоме, суди ja има право не само да утврди кривично дело и степей кривичне одговорности кривца, већ исто тако да прилагоди казну индивидуалним својствима деликвента и потребама друштвене одбране. То je савремени период кривичног права. 11. Готово у свим кривичним законима данас су застушьена оба принципа, принцип законитости и принцип индивидуализације , казне, тако да се на овај начин поставља двоструки проблем, проблем утврђивања казне од стране судије и проблем контроле овлашћења оцене судије, како je то формулисано у наслову овог реферата. Ипак, могу се запазити извесне нијансе у овом погледу а у неким законима чак извесне разлике. Највише je застугоьен систем олакшавајућих и отежавајућих околности, тако да судија наслањајући се на ове, одређује казну у границама посебног минимума и максимума. На овај начин одмераванье казне не излази из оквира принципа законитости с обзиром да су све ове околности одређене законом. Сем тога готово сви признају да овај систем олакшавајућих и отежавајућих околности омогућује одмеравање казне у смислу принципа индивидуализације (11). Поред овог, готово сви кривични закони познају друге инструменте који олакшавају судији индивидуализацију кривичних санкција, и то нарочито: институт ублажавања казне, ослобађања од казне, условну осуду, установу поврата, итд. Има, међутим, закона који се у погледу казне потпуно удаљавају од принципа законитости у кривичном праву (12). По овим концепцијама, принцип законитости у својој класичној форми већ je преживео бар у погледу казни. Тре-

(8) R. Salellles: L’individualisation de la peine, Paris, 1893. (9) Cuehe: L’éclectisme en droit pénal, Rev. pénit., 1907, p. 944 —961, (10) Marc Ancel: op. cit., p. 10.

(11) P. Bouzat: op. cit., art. 581; Vidal-Magnol, op. cit. art. 239. (12) P. Bouzat: op. cit., art. 315 —317.