Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

450

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

судије за одређивање казне мора бити регулисано законом. Према томе, проблем контроле овлашћења судије, што je предмет ове дискуете, потпуно je на свом месту. С друге стране пожељно je да се на овај начин не нашкоди поступку индивидуализације казне. Према томе, исто тако je потребно оставити судији довољно овлашћења да може прилагодити казну личности извршиоца кривичног дела у сваком конкретном случају. Да би се сачувао принцип законитости а исто тако да би се омогућила индивидуализација казне према модерним схватањима науке кривичног права, а у исто време да би се решио проблем одређивања казне па и проблем контроле овлашћеаа судије, требало би, по нашем мишљењу. водити рачуна о следећим поставкама. 1. Потребно je сачувати садаппьи систем релативно одређених казни по коме су казне одређене у границама минимума и максимума. Али да би се заштитио принцип законитости, разлике између минимума и максимума не треба да буду тако велике, јер, у супротном случају, судија не би одређивао казну по закону', већ би je он сам стварао, што je противно принципу законитости. У погледу алтернативних казни требало би да суди ja има овлашћење да их примени само у посебним случајевима. Закон треба да одреди читав низ околности на основу којих судија може одмерити казну' у границама максимума й минимума. У овом погледу требало би следовати пример оних закона који детаљно регу'лишу околности на основу којих судија може одмерити казну. Поред овог, требало би сачувати све инструменте позитивних законодавстава који дозвољавају судији да одређује казну према конкретном кривичном делу и учиниоцу. У овом погледу нарочито место треба дати поврату. Поред општег поврата као опште отежавајуће околности, требало би посветити посебну пажњу специјалном поврату, тј. случају када неко лице више пута извршује једно исто кризично дело, или кривично дело исте врсте или истих мотива. Изгледа нам да данашњи кривични закони не показују довољно пажње овом проблему и да се више баве оггштим повратом. 2. Постоји једна ствар коју данаппьи кривични закони не узимају довољно у обзир. То je питање типологије криваца (проблем кривичног типа). Наука кривичног права, нарочито криминологија, за_ хтева детаљну анализу личности учиниоца кривичног дела, али закони не дају уопште или дају врло мало материјала на основу ког судија може извршити ову типологију. Судије су остављене саме себи и отуда долази до различитих решења у пракси у овом погледу. Због тога je немогуће остварити једнообразност судије у одмеравању казни у погледу различитих типова криваца, немогуће je, дакле, остварити контролу судије у овом погледу, ако закон не пружи извесну подлогу на основу које би судија био у стању да одреди тип кривца у вези са одмеравањем казне. Ми смо мишљења да би закон могао решити овај проблем на два начина. Пре свега, он би могао дати овом проблему посебно место у општем делу кривичног законика. На тај начин типологија криваца постала би посебан институт у кри-