Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

УТВРЂИВАЊЕ КАЗНИ И МЕРА БЕЗБЕДНОСТИ

453

није искључено да би то произвело супротно дејство од оног што ce данас жели. На тај начин можда би принцип законитости више дошао до изражаја, али с друге стране била би онемогућена индивидуализација казне, што данас претставља основни принцип кривичног права. Из овог разлога смо склони да верујемо да би се најбоља контрола овлашћења суди je у одмеравању казне остварила ако би се утицало на саме судије да сами побољшају квалитет у погледу одређивања казне. Требало би имати судијски кадар који би био више у сташу да сам себе контролише у погледу одмеравања казне. Овде није реч само о савесности судије, што се подразумева само по себи, већ више о њиховој способности за овакав рад. Изгледа нам да су извесне судије још увек само правници у класичном смислу. Треба их оспособити за испитиванье личности кривца да би затим могли одмеравати казну. Другим речима, треба им пружити мало дубље познавање из психологије, социологије и других друштвених наука. Могле би се предложити join многе друге ствари. Ми ћемо навести само неколико. Например: суди ja je сувише удаљен од извршења казне. Он не познаје доволно понашање оних које je послао на извршење казне, и како ова казна делује на њих. Требало би више додира између судија и органа извршења казне. Судије би боље одмеравале казну ако би познавале живот у затвору. Без овог, деликвент je за судију само једно апстрактно биће које треба да проведе више година у затвору. Али где ће оно провести и како ће провести те године, судија често то не зна, он се не труди да ово сазна, у сваком случају он има само апстрактну претставу о томе. Из ових разлога нам се чини да би суди je биле много способније за само-контролу у одмеравању казне ако би постојала сарадша између њих и органа извршења казне. Не би се погрешило ако би се суди je регрутовале међу лицима која имају извесно искуство у извршењу казне, или ако би се захтевало од сваког судије да je провео извесно време у некој казненој установи. Готово у свим земљама судије пате од недостатка једноообразности у критеријуму за одмеравање казне, чак и у једној истој земли. Чини нам се да би се ова негативна страна могла отклонити или бар смањити не само законским прописима, којим би се омогућила званична контрола овлашћења судије у погледу одмеравања казне, већ пре свега на који други, бољи начин. Нарочито желимо подвући потребу веће сарадкье између судија, чак и судова разних степена. Требало би више одржаваги заједничке састанке на којима би се дискутовало о критеријуму у погледу одмеравања казне. Мишљења смо да би судије радије прихватиле контролу која би произашла из закључака при чијем доношењу су сами учествовали, него контролу ко ja долази одозго у форми законских прописа. Затим, требало би више објављивати одлуке судова и о ньима дискутовати. Не треба заборавити да je јавно мњење моћан друштвени фактор. Објављујући и дискутујући судске одлуке, створило би ce једно квалификовано