Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

УТВРЂИВАЊЕ КАЗНИ И МЕРА ВЕЗВЕДНОСТИ

455

Проучавање изградње појмова учиниоца кривичног дела и саучесника у кривичном делу креће се дакле y једном веома сложеном миљеу чије су компоненте и бројне и међусобно повезане. Стога су за правилност решења неминовне свестраност посматрања и уравнотеженост духа. Ова два елемента омогућују да ce оствари потпуно сазнање и да се избегну крајности које би се у нашем спучају огледале у запостављању било кривичног дела било учиниоца и саучесника. Због свега што je речено а ради што успешнијег решења питања о појмовима учиниоца кривичног дела и саучесника у кривичном делу биће кратко изложена теорија равнотеже у кривичном праву. Ова се креће у оквирима трипартиције са кривичном одговорношћу као випшм и синтетичким појмом за кривично дело и кривца (1). Њен je задатак да оствари реално сазнање дела и учиниоца, да одреди њихову друтптвену вредност и узајамни однос и да сачува шихову релативну самосталност у кривичноправном систему и јединство при примени кривичних санкција. Ова теорија je по нашем схвататьу застушьена у југословенском кривичном праву, што не значи да се она не налази у другим кривичним правима. Међутим, на овом месту наша пажња je усредсређена на југословенско кривично право те се стога оно посебно и помиње. Овај реферат треба да буде прилог питању о стању појмова учиниоца кривичног дела и саучешћа у кривичном делу у југословенском кривичном праву. Његова je сврха да у оквиру VII Међународног конгреса за кривично право допринесе најбољем решешу постављеног питања на међународном плану. 11, Теорија равнотеже у кривичном праву оперише са кривичном одговорношћу као највишом синтезом сазнања и друштвеном оценом кривичног дела и кривца. Овако схваћена кривична одговорност je израз равноправности кривичног дела и кривца као реалних појава у животу и правном систему. На овај начин се отклања конструкција у којој се кривац утапа у своје дело или пак обрнуто кривично дело постаје само симптом, за реаговање друштва против учиниоца с позивом на његову личност. Претпостављање личности учиниоца ньеговом делу крије у себи опасност неодмереног преношења елемената природних наука у облает науке о криминалитету. С друге стране треба напоменути да прва конструкција доводи до претераности правних апстракција у којима се на овај или онај начин губи целина учиниоца. Што се тиче самих природних наука ваља додати да иако оне доприносе проучавању учиниоца и његовог дела, за нас je истина да оне греше у моменту када присвајају себи атрибут „криминална“, напр. криминална антропологија, криминална биологија, итд. Ово стога што у том моменту долази на известан начин до претпоставке о постојању човека који je по својој природи злочинац, а ненаучност ове претпоставке je према досадаш-

(1) Д. В. Димитријевић: Кривична одговорност у систему кривичног права, Годишњак Правног факултета у Сарајеву, Сарајево, 1953, стр. 151—166,