Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

456

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

њем знању несумњива, Можда je било излипшо рећи и ово последње, али je то ипак учигьено због тога што стрепимо да претерано наглашавње личности учиниоца и неодмерено коришћење природних наука могу довести до неких повреда права човека и грађанина, найме до несклада између учињеног дела и примевьене кривичне санкције. Посреди je join једна опасност. Она се састоји у могућности да остане неистражено и неоцењено друштвено биће учиниоца и његовог дела. Кривична одговорност настаје у пресеку друштвенйх односа према кривичном делу и претставл>а одговорност преступника за извршено и скривљено кривично дело. Ово схватање je праћено принципом nullum crimen, nuüus delinquens, nulla poena sine lege. Кривично цело као претпоставка указује на учиниоца, а кривична одговорност остварује синтезу дела и учиниоца те доводи до складног друштвеног реаговања. Кад je реч о саучешћу у кривичном делу, где се поставља питание кривичне одговорности не само извршиоца кривичног дела већ и оних који су на различите друге начине допринели остварегьу дела, аналитичко посматрање дела показује различиту вредност појединих радњи (чињења или нечињења) за реализацију дела. Тако се открива посебна вредност односа између радње извршења и допунских радњи. То би био однос између узрока и услова кривичног дела. У склопу теорије равнотеже указује се објективна вредност појединих акција учесника у делу и свака од њих се сврстава у кривичну одговорност свога носиоца за проузроковано кривично дело. На овај начин се у акцесорност саучешћа за одговорност саучесника уноси као елемент и вредност његове акције, те се личност сваког саучесника посредно повезује са проузрокованим делом. Кривична одговорност не може изаћи из оквира кривичног дела због кога je спроведен кривични поступай нити може премашити оквире личног односа учиниоца или саучесника према дотичном делу. Она не може занемарити дело да би се сва засновала на личности учесника у делу. Пажња се усредсређује на кривицу оних који су остварили дело и она се као елемент уграђује у појам кривца а преко овога и у појам кривичне одговорности. Кривица je једна манифестација личности, али je од значаја да она није произвол само личности нити се са њом исцрпљује читава личност. Пробей личности се добрим делом помера у облает одмеравања казне, тј. примене кривичних санкција, као и у поступак ресоцијализације преступника. Са овим се још једном истине вредност теорије равнотеже у кривичном праву и неопходност еманципације кривца и саучесника у кривичноправној систематици. Савремена кривичноправна систематика je у извесној мери још увек неправедна према учиниоцу кривичног дела. Поставља се питање да ли je она у складу са криминолошким проучавањима преступника. Борба између бипартиције и трипартиције није завршена, а она се мора окончати у корист трипартиције или боље речено у корист система у коме би се поред кривичног дела и кривца изградио и појам