Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

118

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

махом имућнијн сељацн. To je доводило до тога да je ова земља била храјње нерационално искоришћавана, била je „раубована , a да притом нису вршена никаква улагања која су била нужна да би ce одржавала и noßetaвала њена плодност. Зато je закон о искоришћавању пољопривредног земљишта, имајући y виду све ове елементе, предвидео да земљиште узето y закуп, заједно са другим пољопрнвредним земљиштем које већ поседује закупац, не сме премашити законски максимум од 10 .или изузетно 15 хектара, колико могу имати y приватној својини индивидуални пољопривредни произвођачи. И друго, што je нарочито важно и што за нашу аграрну политику претставља веома интересантну новину, овим законским прописима дато je пољопривредним организацијама лраво превенства приликом узимања y закуп пољопривредног земљишта које ce налази y приватној својини. Ови прописи предвиђају да ce пољопривредно земљиште може ддти y закуп индивидуалном сељаку тек онда ако ra y одређеном року вије хтела узети y закуп ниједна пољопривредва организација. Али ни онда то земљшпте ке може бити дато y закуп приватном пољопривредном произвођачу под повољнијим условима него што су услови под којима je оно бнло понуђено пољопривредној организацији. Посебни прописи донети су y погледу трајања закупног односа, при чему ce фаворизирају пол.опривредне организације, и то нарочито онда ако треба да на закупљеном землишту врше знатнија улагања. У том случају закуп може трајати најмање толико времена колико je потребно за пуну амортизацију тих инвестиција. С друге стране, даје ce право среском народном одбору да може прописивати најдуже време на које индивидуални сељаци могу узимати земљу y закуп, што je, сматрамо, потпуно исправно. Занимљиво je напоменути да ови законски прописи садрже још једну врло интересантну одредбу према којој општински народни одбор може прописати највиши износ закупнине за пол,опривредна земљишта. За жал.ење je што je ова одредба остала потпуно усамљена и неразрађена. Поставља ce на првом месту питање шта ће бити ако сопствениди земље не буду хтели да дају своју земљу y закуп за ону закупнину коју je одредио народни одбор. И дал>е, уколико, например, они траже Bete износе од оних који су одређени, да ли могу ту земљу, пошто je не би узела y закуп тшједна пољопривредна органнзација, издати под закуп приватним пољопривредним произвођачнма. Из овога могу такође искрснути и многа друга заним.вива питања на којима ce овде не можемо задржавати. Више je него сигурно да je цео овај проблем веома сложен. Bet je и раније y нашој стручној литератури и y пракси било покретано ово питање и предлагана су извесна решења помоћу којих je требало зауставити сталну тенденцију пораста закупнине, која ce нарочито запажа последњих година. али ниједно од тих решења није могло бити прихваћено. Међутим, чини ce да би ово овлашћење, уколнко би ra општински народни одборн шнре корнстили и уколико не би прнтом водили дово.вно рачуна о постојећим условима уопште и посебно о односу између површнна зем.ве која ce нуди н круга интересената који су спремни да je узму y закуп, могло, y крајњој линији, да успорн развнтак система кооперацнје, пошто би ce оваква orpa-