Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

КЛАСНК ОДНОСИ У СРБИЈИ

133

„парламентарна уставна монархија" y којој je власт владара ограничена парламентом и уставом. И сама радничка класа, иако падвргнута тешкој експлоатацији, имала je много више слободе и далеко поволзније услове за политички рад него доцније y југословенским оквирима и под владавином његовог наследника. Отуд и парламентарна борба и њено крајње заоштравање y предизборној кампаши и напади на владе од стране опозиције су једино имали за цил. замењивање буржоаских гарнитура на власти и смену корисника државом, чије су установе према својим потребама могли да мењају. Или, како je један 'ОД истакнутих научника из буржоаских редова подвукао, да „законодавним путем" и „новине и политичка удружења [. . .] стежу" колико год хоће, односно све дотле док радничка класа и друге демократске снаге не постану довољно јаке да им y томе одреде границе. Ta ограничења су и овде донекле наметана, тако да употреба „државне машине" и прекрајање институција y корист буржоазије нису одузела битне позиције и тих снага потребне за спровођење њихове политике према режиму. Уколико je пак реч о сукобима између две основне антагонистичке класе буржоаској и радничкој класи од којих прва употребљава државну машину да би другу сатерала „у границе корисне по буржоазију'', и њихова оштрина и резултати борбе били су одређени и конкретном историском ситуацијом и границама развоја епохе y којој су ce дешавали. У првом случају, y Србији, радничка класа je била заступана од социјалдемократске радничке партије. Главне вође те партије били су углавном на висини задатака које су имали да решавају (као Димитрије Туцовић и Радован Драговић). Али и ова странка je била y врховима разједињена и подељена на свој револуционарнији део и, y сснови, на социјалне демократе (у данашњем смислу) и синдикалисте. Најважнија питања су их раздвајала, као питање улоге синдиката y радничком покрету, питање борбе против капитализма (револуционарним или парламентарним путем), итд. Међутим, и једни и други су врло много очекивали -од „општег права гласа" и борбе за побољшање материјалног положаја радника y оквиру синдиката. И овде, као и y толиким другим земљама, само нешто доцније, на „незрелим економским и друштвеним условима појавиле су ce и незреле теорије Србија je још била аграрна земља и радничка класа није могла y очима интелектуалаца који су je предводили изгледати довољно значајна друштвена снага. Али, разједињеност y руководству одражавала ce негативно и на борбу радника против капиталиста. Буржоаска фракција на власти je « овом околношћу била оријентисана y решавању радничког питања. Осим тога, Србијк су ce тада наметали многи проблеми, на чијем су ce решавању сви морали ангажовати, пошто je од њиховог решења зависио и њихов заједнички опстанак. Као прво наметало ce учвршћивање и одбрана режима, који je после атентата успостављен, од евентуалних покушаја владара и његове околине за уношењем промена. Као што je познато, владари признају парламентарну владавину само онда кад су на то приоиљени. Затим, требало je добитн и међународно признање буржоаско-демократском поретку и промени династије јер су неке државе (као Енглеска) одлагале признање захтевајући да ce претходно атентатори као обични злочинци изведу пред