Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

АНАЛИЗА ПОЈМОВА У ДРУШТВЕНИМ НАУКАМА

157

У чему ce састоји метод анализе појмава? Уопште узев, овај метод има два међусобно повезана, али умногом различита аспекта. С једне стране, задатак анализе je да на апстрактан начин назначи општи «apasTep искуствених појава које шотпадају под неки појам. С друге стране, њен задатак je да прецпзно опише поједине искуствене операције помоћу којих ће појам бити заступљен y одређеном истраживању. Први тип анализе повезује теориске појмове с другим теориским ковструкцијама y појмовно ј мрежи односне науке. Ово je важно због тога што ce на тај начнн обезбеђу je како систематски значај истраживања тако и упоредљивост постигнутих резултата с резултатима других истраживања y којима су употребљени слични појмови. Помоћу другог типа анализе појмови ce претварају y внструменте за мерење или, другим речима, они ce доводе у. непосредну везу с искуственим појавама.Ово je важно зог тога што je истраживање могућно предузети само ако су успостављени видљиви индикатори оне појаве коју појам претставља. Сходно традиционалном схватању, метод анализе појмова нзједначава ce с методом дефиннције (6), Кадгод ce неки- појам уводи y контекст истраживања (било de novo, било што ce преузима из неког другог ксштекста), његово значење треба да буде тачно одређено. A то ce може постићи само помоћу дефиииције: ова мора да изложи садржај појма, и то на тај начин што ће истаћи његов родни појам и посебна својства, тј. тако што he односни појам логички идентификовати с неким другим појмовима. Друкчије речено, дефиниција није ништа друго него предлог да ce појам који хоћемо да разјаонимо схвати жао логичвн еквивалентан с неким другим појмовима чије je значење већ познато. Међутим, овде треба нагласити да дефиниција «ије општи већ посебан облик анализе појмова (7), Велики број појмова, нарочито оних који су y теориском погледу најплоднији, немогућно je ближе одредити помоћу дефиниције. Њихово значење никад није логички производ или пресек значења других појмова, већ ce само емпириоки подудара с њима y мањем или већем степену. Строге захтеве дефиниције могућно je задовољити само y случају кад je појам који хоћемо да разјаснимо састављеи из дихотомних обележја, тј. таквих обележја која одређено подручје јаснс деле на две међусобно опречне групе или класе, али не и онда кад појам претставља однос или функцију, тј. кад je састављен из постепених или континуираних обележја. Али и оно што je начелно. могућно, и-ије увек остварљиво. Познато je наиме, да je и y првом случају класичан облик дефиниције катКад недостижан, јер извесни појмови који имају својство групе или класе нису производ већ логички збир других појмова. Исцрпно разматрање о преимућствима и недостацима метода дефиниције овде мора изостати. Уз оно што je напред речево, довољво je да истакнемо следеће. Мада претходно излагање јасно показује да значење многих појмова не може бити одређено помоћу дефиниције, ова чињеница не треба

(6) Carl G. Hempel: op. cit., pp. 2 —20. Види и Morris R. Cohen and Ernest Nagel: op. cit., pp. 224 —241. (7) Carl G. Hempel: op. dt., p. 32; Richard B. Braithwaite; op. cit., pp. 76 —79, 167 —168. Тако и Abraham Caplan: .„BetfinJlüion and Speed.catjon of Meaning”, y Paul F, Lazarsfeld and Morris Rosenberg (eds.): The Language of Social Research, Glencoe IH., The Free Press, 1955, pp. 527 —532.