Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

АНАЛИЗА ПОЈМОВА У ДРУШТВЕНИМ НАУКАМА

165

теграција y културној равни, уколико постоји оклад између културних норми које важе y некој друштвеној групи; 2) интеграција y нормативној рав«и, уколико je понашање припадника групе y окла!ду с тим нормама; 3) интеграција y равни комуникације, уколико ce припадници групе међусобно лако опоразумевају; н 4) интеграција y функцианалној равни, уколико припадницн групе зависе једни од других, тј. уколико послови које обављају једни служе другима, и обратно. Као што je лако открити, издвајање појединих димензија из којих je неки појам састављен никад није коначно већ увек остаје провизорно. У току истраживања може ce показати да je неки од издвојених аспежата сувишан или неупотребљив, односно да треба узети y обзир неже друге димензије које су првобитно биле занемарвне. Али ова околност, као што je раније већ истакнуто, има саовим одређено значење: она показује само то да ce наши теориоки интереси могу мењати, a не да je наше настојање да сваки појам раздвојимо на његове саставне елементе као такво проблематично. Од какве je орактичне важности ово разлагање сложених појмова на саставне делово видели смо већ раније. Овд-е треба додати да je овај корак неопходан због тога што ce свако мерење искуствених појава оснива на претпоставци да je појава коју хоћемо да меримо хомогена, тј. једнодимензионална. Разуме ce, то не значи да je сложене појаве апсолутно немогућно мерити већ да ce сложено мерило, по правилу, јавља као крајњи резултат низа претходних мерења појединих дименаија тих појава. Ззшто сложене појаве не можемо непосредно мерити добро je познато: ако истовремено меримо различите димензије, врло je вероватио да идентични нумерички резултати неће увек имати исто значење. Недво!Смислено тумачење т,их резултата je могућно само ако су различите димензије међусббно чврсто повезане, тако да било коју димензију моЖемо узети као индекс појаве уопште. У ниверзум индикатора. - Даљи корак y правцу ближег одређивања значења оних појмова које хоћемо да употребимо y научном истраживању састоји ce y навођењу низа посебних овојстава или ситуација «а које ce односе поједине, претходно издвојене димензије тих појмова. Сходно општој употреби, ова сојства или ситуације помоћу којих садржај појмова растављамо на још простије елементе називамо индикаторима. Сви индикатори морају да задовоље два захтева (19). Пре свега, индикатори морају бити мање апстрактни од оригиналног појма као целине, што значи да морају бити много непосредније везани за искуствене појаве, тако да ce њихово присуство или отсуство (у случају дихотомних обележја) или њихов редослед (у случају постепених или континуираних обележја) лакше може запазити. С друге стране, индикатори морају стајати y некој вези како једни с другим, тако и с латентним чиниоцем који појам претставља, јер ce само y том случају можемо ослонити на њих. Што ce тиче првог захтева, јасно je да степен конкретности одабраних индикатора пре свега зависи од наше опремности да y анализи појмова идемо што даље y појединости. У начелу, нема никакве сметње да ce процес

(19) Paul Г. Lazarsfeld and Allen Н. Barton; op. clt., p. 180. Шире o томе Abraham Caplan: op. cit, pp. 529 —531.