Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ИМА ЛИ ВОЗАР ПРАВО ДА ЗАХТЕВА ИСПЛАТУ ВОЗАРИНЕ ОД ПРИМАОЦА РОБЕ

\ 1. Тужилачко предузеће захтевало je да тужено првдузеће плати 112.200 динара са каматама на име превозне цене за ’»звршени превоз робе чији je пријем тужено предузеће потврдило на отпремншЈИ. Првостепени суд je одбио захтев тужиоца пошто je утврдио да до превоза робе није дошло по налогу туженика. По становишту првостепеног суда потврда пријема робе од стране примаоца не стаара обавезу плаћања превозне цене. У својој жалби вишем суду, тужилац je истакао да je y отпремници коју je, приликом пријема робе, потшгсао прималад, сада туженик, стајала клаузула да купац плаћа превозну цену. Виши привредни суд HP Србије, решавајући y жалбеном поступку, одбацио je жалбу тужиоца н потврдио je пресуду првостепеног суда. ПолазеЉи од чињенице да je налог за превоз дало друго, a не тужено предузеће, Суд je стао на становиште да налогодавац дугује цену превоза, a да ce пријемом робе не заснива обавеза примаоца да плати превозне трошкове, ако та обавеза није изричито преузета. Уз своју одлужу Виши привредни суд дао je следеће образложење: „Пресудом Сп-1906/59 од 4. XII. 1959 год. укинут je платни налог С—9499/59 од 21. 111. 1959 год., којим je туженом ааложено да тужиоцу плати 112.200 дин. са каматом на име накнаде за извршени превоз робе од Блажуја до Забрежја и 2.690 дин. на нме трошкова мандатног поступка, тужбени захтев je одбијен и тужилац je обавезан да туженоме плати 2.241 дин. на име парничних трошкова. Према образложењу пресуде тужбени захтев за наплату утуженог износа био би основан само y случају да je утврђено да je превозну услугу тужилац извршио по налогу туженог. Тужилац није поднео доказе да му je тужени издао такав налог, a тужени спори да je с тужиоцем био y правном односу, na je првостепени суд узео као неоснован тужбени захтев за наплату превозних трошкова од туженог. Чињеница да je тужени на тужиочевој отпремници потврдио пријем робе je, no налажењу првостшеног суда, без утицаја «а одлуку y спору јер ce потврдом пријема робе не ствара обавеза туженог на плаћање превозне цене. „Благовремшо шоднетом жалбом тужилац побија ову пресуду због погрешко и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права. Поново истиче да je пријем превезене робе тужени потврдио на отпремници, која je садржавала клаузулу да купац плаћа превозну цену, па сматра да je тужени y обавези да плати утужени извос. Тражи да ce пресуда преиначи односно укине. „Испитујући побијану пресуду y смислу одредбе чл. 353 ЗПП Виши привредни суд je нашао да жалба није основана.

СУДСКА ПРАКСА