Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

170

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

„Неспорна je чињеница да je налог за превоз робе по поднетом рачуну бр. 21047 од 29. VI. 1957 год. тужилац добио не од туженог предузећа већ од поДузећа „Босанка" y Блажују и да je, поступајући по овом -налогу, тужилац изврпгио превоз исте робе из Ријеке y Забрежје. На основу ове неспорне чињенице првостепени суд je правилно нашао да je прихватањем назначеног налога од стране тужиоца заснован правни однос између предузећа „Босанка“, као пошиљаоца, и тужиоца, као возара, да из истог односа проистичу права и обавезе само између ових правних лица, па да би тужилац био y праву да награду за обављени превоз тражи од пошиљаоца као сауговорача a ne од туженог као трећег лица. „На решење спора je без утицаја то што je туженом предузећу уручена превезена роба јер ce самим пријемом робе не засн-ива обавеза туженог на плаћање превозних трошкова ако он ту обавезу иије изрично преузео, што y овом случају није утврђено. „Како je побнјаном пресудом спор правилно решен, a y проведеном постуоку .нема битних повреда на које руд пази по службеној дужности, ваљало je пресуду потврдити a -жалбу одбити." (Пресуда Вишег привредног суда HP Србије бр. 1/2 сл. 357/60 од 5 марта 1960.) У спрру који je предмет анализе ооставило ce правно питање да ли пријем робе и потврда пријема на спроводном листу (отпремници) од стране лица «оме je роба упућена (дестинатара) ствара обавезу тог лица да возару плати возарину, ако исту није платио пошиљалац при предаји робе на превоз? Као што смо видели, Внши оривредни суд који je одлутивао y овом спору одговорио je на ово питање негативно. У једном другом спору, који je врло сличан изнетом, друго веће истог Вишег лривредног суда, који je донео пресуду чије смо образложење цитирали, заузело je друкчији став y погледу изнетог правног питања. По ставу овог већа y тренутку лада купац, односно прималац превезене робе преузме од возара робу и спроводни лист y месту определења, ла њега прелази « обавеза да плати возарину, ако иста вије унапред плаћена. Наводимо део образложења пресуде y коме je изражен овај став другог већа истог суда: „С друге стране облигације ce y правном саобраћају не стварају једино уговорима поготову формалним уговорима, па да тужени „нема никакве везе" односно „никакве пословне везе" са тужилачким предузећем «ад нема таквог уговора. Напротив, и облигациони правни однос, као h било који други правни однос, не заснивају ce искључиво на уговорима па и тражбине које настају из тог односа не морају ce засвивати искључиво на угово.ру који би требало да постоји између односних лица, већ могу пронстнцати из било каквог правног односа заснованог међу њима. „Код возарског посла, као y конкретном случају, по правилима материјалног права од тренутка када je тужени као купац односно прималаџ, превезене робе y месту определења преузео робу и спроводни лист од возара, поред прелаза одређених права y вези са овим пријемом на туженога je прешла и обавеза да тужиоцу као возару плати вредност извршене возарске услуге уколико му ннје била унапред исплаћена. Предајом робе и оороводног листа односно њнх&вим прнјемом од стране туженога y месту определења између странака je