Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

СУДСКА ПРАКСА

171

заснован облигациови правни однос из кога је тужиочева утужена тражбина проистекла, па и да није било налога туженога тужиоцу да изврши предметну вазарску услугу." (Из образложења пресуде Вишег, привредног суда HP Србије бр. 111/2 Сл. 1892/59—3 од 17 децембра 1959.) Проблем који ce поставља интересантан je не само зато што два већа истог суда дају различита решења, већ и због чињенице да правна правила y појединим подручјима наше земље, услед непостојања јединственог правног подручја пре 1941, нису истоветна. 2. Наше позитивно право нема прописе који регулмшу уговор о превозу уопште. Закон о превозу железницом од 1957 одређује y чл. 82, ст. 2, да ce за оревозне трошкове за које није означено y товарном листу да ће их платити пошиљалац претпоставља да je овај изјавио да ће их платити прнмалац. У чл. 84, ст. 3, ово ce допуњава правилом да ce прималац пријемом товарног листа обавезује да плати железници износе који проистичу из товарног листа. Но, ово су посебна правила за превоз железницом. Од закона који су до 1941 важили на појединим правним подручјима старе Југославије, већина су садржавали и правила која регулишу питање обавезе примаоца робе да исплати возарину. Према правилу садржаном y § 408 хрватског трговачког закона од 1875 пријемом робе и спроводнице прималац постаје обавезан да исплати возара према спроводници. Исто правило садрже и § 421 босанског трговачког закона од 1883, затим § 406 аустриског трговачког закона од 1863 који je важио y Словенији и Далмацији, као и § 436 немачког трговачжог закона од 1897. Изнето правно правило појачавају одредбе § 414 хрватског трговачког закона, односно аналогне одредбе § 437 босанског, § 412 аустриског и § 442 немачког трговачког закона, које возару дају право да и после предаје робе примаоцу, y року од 3 дана, захтева возарину од пошил>аоца, наглашавајујаи да ce тиме ■не дира y право возара према примаоцу. Српска и црногорски трговачки закони нису садржавали правило о свом питању. У погледу правне природе правила садржаног y наведеннм текстовима правна теорија je сагласна(l) да je y питању посебна сопствена законска обавеза примаоца робе која настаје пријемам робе и отпремнице. Прималац дугује према отпремници, Он ве ступа y уговор о превозу на место оошиљаоца. Пријемом робе и отпремнвце од стране примаоца пошиљалац ce не ослобађа својих обавеза према возару, већ ce ствзра непосредна посебна обавеза примаоца на основу које возар може од љега захтевати износ возарине. Ово право треба разликовати од возаревог заложног права и права придржаја на роби (§4ll хрватског трговачког закона, § 424 босанског, § 440 Handelsgesetzbuch-a) које престаје предајом робе прнмаоцу. Међутим, поставља ce питање да ли према схватању правне теорије возар има какво право y погледу возарине према примаоцу робе и када нема

(1) Vrbanić: Trgovački zaikon, Zagreb, 1893, c. 387; Stražnjickl: Predavanja iz trgovaokog Zagreb, 1921, П св., c. 163; Sftaub’s: Kommentar, Berlin Leipzig, 1920, II књ„ c. 1445 и сл.; Gierke: Handelsrecht und Schiffahrtsrecht, Berlin, 1955, c. 537; Baumbaéh —Hude: Handelsgesetzbuch, München und Berlin, 1956, c. 1009.