Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

78

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

стионица више није потребна тамошњој угоститељској мрежи, што поништај уговора траже економски и политички разлози и што крначно егзистенција држаоца гостионице није угрожена, пошто он има више од 3 хектара земље и две куће. Странка je користила жалбу y управном поступку али je виши орган одбио жалбу са истих разлога. Тужба странке y управном спору je уважена и оспорено решење поништено као донетр од ненадлежног органа. У образложењу одлуке суда je изнето да je дотични народни одбор уговорна етрана по том уговору и да није могао сам својим решењем са изнетих ралога да поништи уговор, јер je самим уговором предвиђено да ce спорови настали из уговора имају расправити код државне арбитраже привредног суда. Народни одбор, којв je иначе уговорна страна, може y својству органа власти да одузме држаоцу радње дозволу само ако je држалац учинио коју од прописаних неправилности које повлаче одузимање дозволе, a неспорно je да y овом случају таква неправилност није постојала. (Пресуда Врховнбг суда HP Словеније У. бр. 600/52 од 31 јула 1952.) По француском праву изнети случај би претстављао типичну злоупотребу овлашћења која укључује ненадлежност y виду узурпације. Да ce овде послужимо речима Алибера (Alibert): Дотични народни одбор ~чинн злоупотребу овлашћења која je истовремено и ненадлежност злоупотребу овлашћења зато што не иде за неким од законом предвиђених циљева, a ненадлежност зато што узурпира овлашћења дата суду" (4). Ови исти разлози што ce односни народии одбор, уместо да je као уговорна страна спорна питања настала y вези извршења уговора о закупу гостионице изнео y спору код надлежног суда, послужио овлашћењем које има као државни орган да одуз тс дозволу, али ван случајева за које je то овлашћење везано довели су код нас до поништаја решења као ништавог, јер je изричном одредбом управног поступка предвиђено да ce оглашава ништавим решење жоје je y управном поступку донето y ствари из судске надлежности, a суд по службеној дужности пази на ништавост оспореног управног акта. Према одредбама општег закона о заштити споменика културе и природних реткости од 1946 све непокретности и пркретност.и које имају карактер споменика културе и природних реткости могу ce y циљу правилне заштите и успешног научног испитивања експроприсати уз накнаду њихове вредности. Одлуку о експропријацији као и одлуку о накнади сопственику споменика односно природне реткости доноои надлежни окружни суд на предлог надлежног завода. Против одлуке окружног суда странка има право жалбе на виши суд чија je одлука коначна. Међутим, и основни закон о експропријацији од 1947, који предвиђа надлежност одговарајућих органа управе за доношење акта о експропријацији и посебан поступак за одређивање накнаде експроприсаним власницима, пропнсао je да ce могу експроприсати и предмети нарочите културне, уметничке и историске вредности, када то тражи општи интерес. У једном случају орган управе донео je решење којаш je y корист градског музеја експроприсао нз приватног власништва барјак и касу из Првог српског устанка, заснивајућн своје решење на одговарајућнм -одредабама основног закона о експропрмјацији, претпостав.вајући да je овим законом

(4) R. Alibert: op. oit., p. 237.