Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

СУДСКА КОНТРОЛА ЗАКОНИТОСТИ УПРАВНИХ АКАТА

79

дерогиран општи закон о заштити споменика културе и природних реткости од 1946, y коме je предвиђена судска надлежност За доношење одлуке о експропријацији културних и историских споменика. Међутим, по тужби странке y управном спору суд je поништио решење о експропријацијн, јер je утврдио да je основним законом о експропријацији задржана важност општег закона о заштити споменика културе и природних реткости y погледу експропријације тих предмета, те да ce експропријација историског 6apjaj<a и касе може извршити од органа и по поступку предвиђеном овим специјалним законом a не од органа и по поступку предвиђеном оснсшним законом о експропријацији. (Пресуда Савезног врховног суда Уж. бр. 4969/54 од 24 децембра 1954.) Код нас ce овакав случај подводи под погрешну примену материјалног прописа, a y фражцуском праву претстављао би „un détournement de procédure" злоупотреба процедуре чија ce незаконитост огледа y томе „што ce мењају услови и подручја примене закона и што je злоупотреба праћена било коришњећем нетачних мотива, било непоштовањем обавезних форми поступка. Тако, например, стављање y пензију на основу уредбе од 7 јануара 1944 није било везано низакакву обавезну форму поступка, док примена уредбе од 27 јуна 1944 о чишћењу кадрова била je условљена поштовањем поступка који je гарантовао права одбране" (5). Напред изнети случајеви из наше судске праксе показују да злоупотреба овлашћења код везаних управних аката претежно има обележје повреде материјалног прописа. Ако je надлежни орган донео везан управни акт y складу са законом, тај акт je законит без обзира какве су побуде којима ce доносилац акта руководио. Ту je надлежни орган обавезан да на подлози правилно утврђеног чињеничног стања донесе решење какво налаже материјални пропис чија je примена y питању a индиферентне су његове побуде. Исто тако, ако je надлежни орган при доношењу везаног акта повредио закон, сама та повреда чини акт незаконитим и повлачи његоз поништај, макар побуде органа биле најпоштеније. Стога управни акти донети по слободној оцени чине најчешће подручје злоупотребе овлашћења. Овлашћење за решавање по слободној оцени односно за доношење невезаног управног акта дато je органу y одређеном циљу и ако он то овлашћење користи y другом циљу чини злоупотребу овлашћења. С обзиром на ширу могућност за злоупотребу овлашћења y оквиру решавања по слободној оцени од великог су значаја одредбе нашег новог закона о општем управном поступку којима ce постављају одређене границе при решавању по слободној оцени. Пре свега, мора да постоји овлашћење за решавање по слободној оцени, дато законом или другим прописом заснованим на закону. Без таквог овлашћења не може ни бити решавања по слободној оцени. Затим, при доношењу решења по слободној оцени орган мора остати y границама овлашћења и мора донети решење y складу са циљем y коме му je овлашћење дато. Исто тако, законом je предвиђено да je орган дужан да ce држи одредаба о управном поступку

(5) Е. Odemt: о-р. cit., р. 362,