Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

80

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

и када je овлашћен да решава по слободној оцени, што значи мора да je надлежан, мора да правилно утврди чињенично стање и да донесе решење y форми и са саставним деловима прописаним одредбама поступка. Посебно je y закону прописано да je орган дужан, и кад доноси решење по слободној оцени, да y образложењу наведе пропис који га овлашћује на такво решавање и да изложи разлоге којима ce при довошењу решења руко'Водио. У решењу донетом по слободној оцени не морају ce навести разлози само кад je то y јавном интересу законом или уредбом изричито предвиђено. Врло су ретки случајеви y којима je изрично прописано да решења донета по слободној оцени y одређеној управној области не морају да садрже разлоге којима ce орган руководио при доношењу решења. Тако je, например, изрично прописано да надлежни орган не мора навести разлоге којима ce руководио кад je y примени одговарајућих одредаба закона о држављанству, по молби странке решавао на основу слободне оцене о њеном отпусту из државл.анства или о пријему y др ж a в љ анство. Исто je прописано и за решења донета по слободној оцени на основу прописа уредбе о промету ватреним оружјем, муницијом и експлозивним средствима, или на основу прописа правилника о пограничној зони и сл. Интересантна je и богата наша судска пракса y контролн закониости управних аката донетих по слободној оцени. Она je одиграла значајну васпитну улогу y поучавању органа о правом смислу решавања по слободној оцени и y сузбијању самовоље органа y оквиру тог решавања. Из случајева које ћемо изнети видеће ce та стваралачка улога судске праксе, као и скретања и погрешна схватања слободне оцене од стране органа управе. Може бити спорко да ли je органу уопште дато свлашћење за решавање по слободној оцени. Нису ретки случајеви да орган присваја такво овлашћење тамо где му оно није дато. Тако je, например, надлежни орган сматрао да je законом овлапгћеа да по слободној оцени решава о захтеву одређених лица за оснивање и рад удружења. Међутим, суд je y правном спору установио да такво овлашћење органу није дато. „Кад je решавао о тражењу тужиоца и осталих потписника пријаве за оснивање односног удружења државни орган морао je имати y виду уставнн принцип (чл. 27 Устава ФНРЈ) којим ce грађанима зајамчује слобода удруживања, и одредбу чл. 1 закона о удружењима, зборовима и другим јавним скуповима, према којој ce y складу са тим уставним принципом грађанима ФНРЈ y циљу развијања политичке, културне и друштвене активности народних маса, зајамчује право удруживања y политичка, културна, научна, техничка, фискултурна и друга удружења. Имајући y виду тај уставни принцип и ту основну одредбу закона о удружењима, зборовима и другим јавним скуповима, мора ce нужно закључити да надлежни државни орган када одлучује о одобрењу за оснивање удружења y смнслу чл. 13 до 18 наведеног закона, нема право да одлучује по слободној оцени већ да je y том одлучнвању y материјалноправном погледу везан одредбом чл. 18 наведеног закона y том смислу што може забранити оснивање односно ускратити одобрење за оснивање удружења искључиво и само y случајевима наведеним y тој законској -одредби. Уколико не стоје разлозн из те законске одредбе, надлежни управни орган не може ускратити одобрење за оснивање удружења.