Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

СУДСКА КОНТРОЛА ЗАКОНИТОСТИ УПРАВНИХ АКАТА

81

„У чл. 18 поменутог закона предвиђено je: надлежни државни орган забраниће оснивање н рад оних удружења к-оја иду на то да ce промени и наруши уставно уређеше y противдемократском цил>у нли служе 'изазивању и распиривању расне, или верске неједнакости, мржње и раздора, или ако су оснивачи односно лица која ce налазе на челу удружеша »осиоци таквог рада, a исто тако може забранити рад удружења ако оно не одговара објављеном програму“ (Пресуда Врховног суда HP Србије y 1599/56 од 3 новембра 1956). Исто тако, надлежни орган je сматрао да je закрном овлашћен да по слободној оцени решавања о захтеву за промену личног имена, a суд je y управном спору утврдио да je то схватање погрешно јер „у чл. 16 Закона о личним именима није дато овлашћење надлежном органу, који треба дз донесе одлуку о промен:-: личног имена, да ту одлуку доноси по сл ' аној оцени. У том члану je изричито речено да ће ce таква промена одобритп y случају доказане оправданости захтева и ако ce та промена не пр тгиви одговарајућим Друштвеним правилима и обнчајима или општим ингересима. Према томе, y овом случају не ради ce о овлашћењу државног органа да изабере ову или ону алтернативу која највише одговара потребама конкретног случаја, већ ce ради о правно везаном закључку који подлежи испитивању и који ce не може сматрати закључком који подлежи правилима опортуности, већ таквим закључком који подлежи правилима логичког расуђивања Пресуда Савезног врховног суда Уж. бр, 1865/53 од 19 децембра 1953.) Судска пракса je нарочито инсистирала на томе, y чему су органи највнше грешили, да слободна оцена настаје тек после спроведног испитног поступка y коме ce утврђује чињенично стање и да jé орган, и ако има овлашћење за решавање по слободној оцени, везан при утврђивању чињеHHga које су подлога за решење по слободној оцени. Многи рргани били су склони да слободну оцену дату им само за решавање прошире и на посгупак који претходи решавању, односно сматрали су да слободна оцена за решавање ослобађа и од обавезе да ce пре решавања правилно утврде чињенице. од утицаја на решење ствари. Решења донета по слободној оцени, заснована на тасвом погрешном схватању, увек су ништена y управном спору н судска пракса пружа обиље таквих случајева. У том смислу je, например, пресуда Савезног врховног суда Уж. бр. 765/53 од 11 јула 1953 y којој je наглашено: „Слободна оцена, код система управе који почива на начелу легалитета као што je y нашем правном систему, не може ce схватити као ничим неограничено поступање, већ je то такво поступање које ce руководи начелом целисходности (опортуности) и које мора да произилази из извесне одређене ситуације. Ту ситуацију, као чињенично утврђење, мора установити управни орган коме je дато право вршења слрбодне (дискреционе) оцене. Ово поступање које уствари претходи дискреционој оцени подлежи правним правилима (легалитет) и може ce оцењивати и y управном спору [....]“. Таква je и пресуда Врховног суда HP Србије У. бр. 4196/55 од 7 септембра 1955, премз чијем образ\ожењу: