Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

82

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

„Давање отказа на службу je један од начина престанка службеничког односа и до њега може доћи како од стране надлежног државног органа тако и од стране службеника, што je предвиђено y чл. 43 савезног Закона о државним службеницима. Међутим, давање отказа као начин престанка службеничког, односа није ничим неограничено право државног органа, јер према изричним прописима чл. 43-а поменутог закона отказ ce мора остваривати y складу са правилним вођењем кадровске политике и заштитом права службеника. Стога je надлежни државни орган кад даје отказ на службу службенику дужан да y свом решењу о отказу изнесе разлоге којима ce мотивише давање отказа. Ти разлози треба да ce заснивају на чињеницама правилно утврђеним y поступку који je претходио доношењу решења о отказу, y ком поступку мора да je омогућено службенику да брани и заштићује своје право и правне интересе, тј. мора да му ce омогући да ce изјасни о свим важнијим чињеницама y вези са разлозима због којих му ce даје отказ [. . . ]“. У пракси органа управе нису били ретки случајеви прекорачења овлашћења за решавање по слободној оцени. Такво прекорачење je увек разлог за поништај решења. Например, прописима о пензијама од 1952 било je предвиђено да ce затечене пензије имају превести на те прописе са важношћу од 1 јула 1952. Један уживалац пензије имао je право да буде разврстан y VI пензиски разред, a постојала je могућност И за његово повољније разврставање y IV пензиски разред, али je то зависило од сло бодне оцене надлежног органа. Орган je донео решење по слободној оцени о разврставању овог уживаоца пензије y IV пензиски разред, но са важношћу од 1 маја 1953 a не од 1 јула 1952. Ово решење je поништено y управном спору због прекорачења слсбодне оцене. „Оспорено решење je, дакле, управни акт донет на основу слободне оцене уколико je њиме извршено разврставање тужиода y IV пензиски разред, али ce слободна оцена туженог органа не распростире и на моменат - од којег тужисцу припада нови износ тако преведене пензије. У том погледу тужени орган je везан изричннм прописом y коме je предвиђено, да уживаоцима пензије којима су пензије одређене по ранијим прописима, па преведене по одредбама нове Уредбе, припадају нови износи пензије од 1 јула 1952 године . (Пресуда Врховног суда HP Србије У. бр. 5023/54 од 20 јануара 1955.) Према основном начелу управног поступка не може ce поништити, укинути или изменити правоснажно решење којим je за појединца конституисано неко право, сем обнове поступка и других случајева законом предвиђених. Неки органи су погрешно сматрали да овај прчнцип не важи за правоснажна решења донета по слободној оцени. У управжш спору су ништена решења заснована на таквом погрешном схватању. Један професор универзитета y пензијн био je, no основу свог научног рада, разврстан y II пензискц разред, a одређ-ивање тог пензиског разреда зависило je од слободне оцене надлежног органа, па му je према том пензнском разреду одређен нов вејш износ пензије. Решење о томе постало je правоснажно. Међутим, орган који je донео то решење, сматрајући да je овлашћен да по слободном нахођењу мења своја правоснажна решења која je донео на основу 'слободне оцене, ставио je то своје решење ван снаге својим новим