Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

СУДСКА КОНТРОЛА ЗАКОНИТОСТИ УПРАВНИХ АКАТА

83

решењем и професору одредио нижи 111 пензиски разред, па му утврдио мањи износ пензије према том разреду. По тужби овог професора, Врховни суд HP Србије пресудом У. Бр. 5159/53 од 16 новембра 1954 поништио je ово решење и y образложењу пресуде наведено je: „Решење туженог органа о тужиочевом разврставан>у y II пензиски разред и одређивање тужиочеве пензије по пензиском основу тога разреда постало je правоснажно, и то решење као такво веже и тужени орган као доносиоца решења, без обзира што je решење донето на основу слободне оцене, јер његовим доношењем исцрпљена je слободна оцена [. . . Овлашћење за решавање по слободној ацени увек ce даје y одређеном циљу. Понекад je тај циљ изрично изнет y самом пропису којим je овлашћење дато, a кад то није случај цил. ce може изнаћи анализом целог прописа о чијој je примени реч. За разлику од управног постуака по жалби, y коме ce оцењује не само законитост већ и целисходност првостепеног решења, y управном спору ce цени само законитост оспореног решења. To значи да суд y управном спору не може да улази y оцену правилности коришћења саме слободне оцене, a наиме, да ли ce орган определио за најцелисходнију алтернативу. Али према изричној законској одредби орган je дужан да решење по слободној оцени донесе y складу са циљем y коме му je овлашћење дато. To je законска обавеза органа и од њеног испуњења зависи законитост решења донетог по слободној оцени, y ком погледу оно подлежи судској контроли. Стога баш ту можемо бити y присуству злоупотребе овлашћења y правом смислу те речи. Наша судска пракса овде je доста оскудна, па ипак постоје случајеви који су типични примери злоупотребе овлашћења. Према изричној законској одредби (чл. 43 и 43-а закона о државним службеницима од 1956) надлежни орган може дати отказ службенику али y складу са правилним вођењем кадровске политике и заштитом права службеника. Независно од овог законског циља отказ je био дат да 6и ce постигао цил, конфесионалне природе. Решење je поништено y управном спору са ових разлога: „С обзиром на уставни принцип о одвојености цркве од државе и одвојености школе од цркве (чл. 25 и 38 Устава ФНРЈ од 1946) недопустиво je да наставник y свом васпитном раду испољава религиозна схватања и да тиме штетно утиче на омлидину чије васпитање му je поверено. Међутим, како je код нас грађанима Уставом зајамчена слобода савести и слобода вероисповести (чл. 26 Устава), наставник не може да трпи штетне последице y свом службеничком односу само због тога што евентуално има религиозна схватања, ако их испољава y свом личном и породичном животу,' a не долазе до изражаја y његовој васпитној дужности. У управном поступку који je претходио доношењу оспореног решења вије уопште утврђено да je тужилац као наставник y свом службеном раду испољавао религиозна схватања, него ce сматра да je са његовом дужношћу васпитача и просветног радника уопште неспојиво да има религиозна схватања, a да ок таква схватања има изведено je само из тога што je за време тужиочеве дуже и теже болести по његовом позиву долазио свештеник y тужиочев стан и читао му молитву за оздрављење. У управном поступку, дакле, уопште није утврђена чињеница одлучне важности испољавање религиозних схватања од стране тужиоца y његовој наставничкој дужности, што 6и било не-