Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

поједина правна иравила, садржана y овим прописима, даље примењују. Слично овлашћеше према својој надлежности имају и ирезидијуми народних скупштина народних република (чл. 3). Закон регулише такође sa примену осталих правила која не би од стране Президијума била проглашена за обавезна. „Правна правила садржана y законима и другим правним прописима поменутим y чл. 2 овог закона [. . .] могу ce no овом завону примењнвати на односе који ннсу уређени важећим прописима, н то само уколико нису y супротности с Уставом ФНРЈ, уставима народиих република, законима и осталим важећим прописима донетим од иадлежних органа нове државе, као и са начелима уставног поретка ФНРЈ и њених република” (чл. 4, ст., 2). Даље, „Д-ржавни органи не могу своја решења и друге акте заснивати непосредно на овим правилима" (чл. 4, ст. 3). На крају, ~Пракса и правна схватања судова и других државних_органа бнвше Југославије не могу бити подлога за тумачење и примену правних правила из чл. 3 и 4 овог закона' (чл. 5, ст. 3). Доношење овог закона претстављало je поред осталог, истовремено и потврду прекида правног континуитета с предратним правннм поретком, без обзира на могућност примене извесвих правних правила садржаних y тим укинутим прописима. У складу с тим, ови остаци старог правног поретка нису могли имати исту правну снагу као и нови прописи- To чак и y случају, када ce y циљу потреба правног промета сматра ,да су судови, свакако под условима закона, a y недостатку нових прописа, обавезни да примене стара правна правила (6), што je посредн-о потврдио и Савезни врховни суд једшш својим касније донетим рсшсљем (7). 4. Изградња једног.новог правног поретка није процес који траје кратко време. Када ce погледа досадашњи петнаестогодишши пери-од од коначног гослоб-ођења наше земље до данас, види ce да су учнњепи опромни напори да ce изгради један нов правни систем y складу с новим друштвеним односима, који ce стално налазе y даљем, релативно брзом, развитку. Резултати постигнути на том пољу показују да су многе гране нашег позитивног права данас скоро y целини изграђене. Међутим, једна од најзначајнијих и истовремено најосетљивијих области, имовинских односа и односа који настају y процесу расподеле друштвеног производа и његове размене још нису y довољној мери .регулисане. To je, донекле, и разумљиво зато што y друпЈтву које ce изграђу je на одговарајућим облицима друштвене својине њено регулисање, као и регулисање других односа, који ce y вези с њом јављају, претставља веома сложен задатак. Сем тога ни низ других питања веома широке грађанскоправне области још није y потпуности регулисан новим прописпма (у области личне својине, уговора, накнаде штете, итд.), У складу с таквим стањем ствари,- примена cxaipnx правних правила долази баш y обзир y визу области ове правне гране, при чему ce, природно, од стране судова који су позвани да доносе одлуке y појединим случајевима може очекивати y већој или мањој мери ~креативна улога' . Они су позван«

(6) Никола Срзентић; Поводом Закона о неважности гтравних про-писа донетих пре 6 априла 1941 и за време непријатељске окупације, „Архив за правне и друштвене науке”, 1946, бр. 7 —12, с. 214 —217. (7) Види Збирку одлука врховнпх судова 1945 —1952, књ. I. Решење Врховног суда ФНРЈ Г. з. 24/1951 од новембра 1951, Београд, 1951, бр. 145, с. 160.

91

УСТАВНО НАЧЕЛО ЈЕДИНСТВА ПРАВНОГ СИСТЕМА ЈУГОСЛАВИЈЕ