Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

92

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

да, y скла.ду с условима које je прописао поменути закон, процењују да ли ce извесна прав.ила могу применити и да, штавише, y извеоним случајевима врше избор самих правила. Томе ваља додати и то да примену старих правних правила, имајући y виду постојање више правних подручја иа којима су важили различити грађански односно имовински законици, отежава и околност што ce подручја републичких врховних судова не поклапају увек с овим бившим правним подручјима важења појединих законика. To чак и под условом признања наслеђених правних подручја, што, као што ће бити показано, кије y складу с начелом једичства правног система. Међутим, полазећи од начела јединства правног система, утврђеног савезним Уставом, овде ce поставља неколико питања, на која, само примера ради, вал>а потсетити, пошто су она већ раније осветљена (8). Пре свега, ваља потсетити да ce тумачењем одредаба чл. 4 закона о неважности правних прописа донетих пре 6 априла 1941 и за време непријател.ске окупације, водећи истовремено рачуна о револуционарном пореклу новог правног поретка, види да правила старог поретка не црпе снагу из старог закона. Ту снаry она, задовољавајући тражене услове, Црпе једино из поменутог закона. Додуше, Са)везни врховни суд y наведеном решењу из 1951 утврдио je обавезу суда да „с обзиром на конкретну ситуапију сваког конкретног случаја о коме решава, утврди да ли би примена појединог правног правила садржаног y старом закону била допуштена y смислу чл. 4 и уколико нађе да би та примена била противна, суд мора то нарочито да образложи с позивом на пропис, установу практично-политичке задатке и другу принтЈипијелну одлуку поретка којима ce таква примена супротставља. Суд не може да уопште и необразложено одбије овакву кошсретну оцену, полазећи од апстрактног гледитта да извесно правно правило из старог закона не важи као правно правило" (9). Сматрајући став Савезног врховног суда правилним и y складу с потребама правне сигурности и правног промета, та правила ce могу узети као саставни део нашег позитивног права једиво под условима које прописуј закон о неважности правнкх прописа донетнх пре 6 априла 1941 и за време непријатељске окупације и на основу њега. Ипак, овим својим решењем Савезни врховни суд није до краја решио само спорно питање. Стојећи, природно, на начелу јединства правног система, он није пружио решења за извесне случајеве који могу наступити y пракси. Наиме, може ce поставити питање што бива када старо правно правило, садржано y закону који je пре рата важио на датом подручју, не задовол>ава услове које je поставио закон о неважности правних прописа донетих пре 6 априла 1941 и за време непријатељски окупације, док би правило садржано y закону који je раније важио на неком другом подручју задовољавао те услове. Примена таквог правила свакако ие би кршила јединство правног система, a задавољила би вероватно потребе које су ce јавиле y датом случају, свакако и овде под условима да ce тврђење да такво правило одговара нашим садашњнм условима поткрепи разлознма. Професор др. М. Констатиновић, заступајући y основи овакво становиште, указује да

(8) Види др. Михаило Константиновић: Стара ~правна правила” и јединство права, „Анали Правног факултета y Београду”, 1957, бр. 4, с. 431 и даље. (9) Види Збирку одлука врховних судова 1945—1952, књ. I, наведено решење, с, 160.