Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

20

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

малну подударност између слова уговора и закона, иако je очигледно да аутономија воле странака мора у уговорном праву трпјети прилично ограничење. Поред облика недопуштене конкуренције појављује се други један проблем тј. они видови пословања подузећа који се на западу рјешавају у оквиру антикартелног и антитрустовског права, дакле права које иде за тим да спријечи ограничение конкуренције. Развој индустрије и концентрација послова постављају овај проблем на дневни ред и код нас. Велика урбанизација, концентрација индустрије и послова нису остали без одјека у уговорном праву. Растућој урбанизации и стан. дардизацији, проширеном процесу концентрације подузећа, одговара појава да поједина подузећа добивају фактични или правни монопол или стварају олигополну ситуацију. Надовезујући на то формирају се формуларни или адхезиони уговори, као и типски уговори, клаузуле и пракса, који битно мијењају положа] странака у уговорним односяма. У првом реду эапажамо да се цјелокупна привредна активност одвија путем псдузећа. Она пак обављају привредну дјелатност, а често врше и јавну службу. Рентабилност и рационално пословање постају мјеродавни принцип за сва подузећа, a материјално стимулирање чланова колектива покретачем иницијативе и гаранцкјом успјеха подузећа. Међутим број подузећа, предмет њихове дјелатности, подручје њихове дјелатности рјешавају се на другом плану, jep су оснивачи подузећа државни органи, у надмоћном броју случајева народни одбори. Тако имамо подузећа која имају правни монопол, и та подузећа у правилу врше јавну службу. Мислимо овдје на разна комунална подузећа која служе задовољавању потреба грађана, затим на велика подузећа која такођер имају правни монопол и врше јавну слу.бу. као.што je цјелокупни жељезнички транспорт, затим рјечни и поморски транспорт, банкарство, осигурање и др. Осим подузећа која имају правни монопол треба узети у обзир она која имају фактични монопол због тога што народни одбори нису основали друга подузећа с истом дјелатности. И коначно на тржишту имамо олигополну ситуацију, тј. да мали број подузећа има доминкрајући положа ј на тржишту. При томе олигополном ситуацијом сматрамо ону у којој неколико подузећа има у својим рукама највећи дно производње, односно кад „шака великих подузећа доминира сцепом, односно кад се 3 или 4 велика подузећа држе истих цијена (2). Постојање монопола, барем правног, често je неизбјежно, нарочито у погледу подузећа чији je задатак да задоволэи потребе грађана одређеног подручја и која врше јавну службу (плинаре, електричне централе, градски саобраћај, подузеће градске чистоће и др.). Сама чшьеннца да неко подузеће има монопол изискује да се његово пословање подвргне друкчијем правном режиму, но што je иначе случај, поготово кад то подузеће врши јавну службу. То исто важи и за остала подузећа која имају монопол као што je пошта, Државни осигуравајући завод, банке и др. Начелно говорећи међутим не треба разликовати од тог режима ни она подузећа која имају фактични монопол. У капиталистичким земл>ама се доиста у том правцу не чини разлика, па су, на примјер, амерички судов и развили теорију по којој се за подузеће које има фактични монопол, претпоставл>а да си je тиме напр-

(2) A. D. Neale: The Antitrust Laws of the United States of America, Cambridge, 1960, pp. 160, 179; Dlrlam-Kahn: Fair Competition The Law and Economics of Antitrust Policy, New York, 1954.