Anali Pravnog fakulteta u Beogradu
ПРАВНИ РЕЖИМ КОНКУРЕНЦИИ, МОНОПОЛА И ОЛИГОПОЛА
31
требало рээмотрити могућност превенције. И кааненоправне одредбе на извјестан начин остварују улогу генералне превенције, али тиме странкама није дата могућност да у спорним олучајевима прије извршена дјела сазнају да ли je оно протузаконито или iraje. Приликом пресуђивана пријеступа нису били ријетки случајеви да су подузећа истощала да, према читавој констелацији, нису могла претпоставити кажнивост одређене радње. Санкције осим тога не могу отклоните насталу штету. Оне нису увијек «и довол>но ефикасне. Свроисходније je стога једном органу унапријед повјерити да цијени законитост одређених аката. Праи пута у нашем праву предвидено je нешто слично у прописима о удруживану и пословно} сурадњи у привреди, који предвиђају могућност поништења уговора о послозно-техничкој сурадњи (чл. 132) и уговора о оснивању пословног удружена (чл. 138—141) повјеравајући надлежност Врховком привреднбм суду. Али и овдје тужба на поништај може доћи знатно послије оснивања пословног удружегьа, односно послије закл>учења уговора. Основ за тз г жбу за поништај уговора о оснивану пословног удружена одноото уговора о пословно-техничкој сурадни je правни интерес за поништене. Како je пак право подношена тужбе дато инспекцијама, те жоморама осим привредннх организација очигледяо je да правни интерес није граница могућности за покретане поступка, већ да се ради о јавном интересу. НавеДене случајеве сам изнио у намјери да укажем на то како je законодавство већ пошло путем регулирана ових питана. Остаје отворено слиједеђе: Испитати потребу да се формирају централяи органи за регистрацију и рјешавање наведених питана. То би било у складу са потребама јединственог привредног подручја, те просторном дјелатношћу подузећа у монополној или олигополно} ситуацији. Затим, да се поступай може покренути по службеној дужности повјеравајући одређеним органима право на покретане поступка, те коначно да се одлуком висококвалифнкованог управяог или управносудског органа мериторно одлучује о допуштености самог акта или одлуке. При томе имамо у виду да се све нише стварају удружена подузећа и друге асоциације, које доносе привредне одлуке знатнијег домашаја. Економској позицији подузећа која имају монопол или доминирајућу улогу на тржишту треба прилагодити органе који би рјешавали ове односе. Поред тога што садани систем познаје само санкције, углавном казнене, а затим управне, карактеристкка постојећег система je у томе што су компетенције дате локалиим упргвним органима, односно првостепеним судоким органима. Такова релативна расцјепканост разних компетентних органа и њихова овлашћена, као првостепених судских органа, не представл>а ефикасну организацију која би могла потребним ауторитетом и ширим прегледом проблематике да с пуном одговорношћу рјешава о економским и другим мјерама подузећа која уживају монополии или олигополии положа}. Док неке од предложених мјера предпоставл>ају законско регулиране, судска би контрола не чекајући доношене пропнса могла прилично ефикасяо утицати на )клањане изложених нојава. Ставили смо акценат управо на рад судских органа, јер ни савршен правни систем, ни изврсна процедура, нису довол>ни да испуне сувремеке захтјеве. Стваралачка улога суда треба да заузме прво мјесто.