Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ВОЈНИ УПРАВНИ ОРГАНИ

Код војних тернторијалних органа ствар je. како je истакнуто, поставлена као и код осталих органа управа. За решавање управних ствари из њихове спецнфичне надлежности стварно je надлежан увек првостепени војни територијални орган, осим кад je прописом одређена првостепена надлежност другог управног органа. То, додуше, није нигде изричито прописано, али произлази из карактера управних послова које ти органи врше као војни територијални органа, а може се извести и из одредбе чл. 89, ст. 1, закона о народно ј одбраети. Нема,- међутим, потребе да се код војних управних органа пропише стварна иадлежност неком органу онаква каква je прописана органу државне управе надлежном за послове опште управе. Наиме, све послове из надлежности војних управних органа мора решити један од војних управних органа, макар то био и ДСНО, ако би ови други били ненадлежни. Друга je ствар што међу организационим јединицама неког војног управног органа може доћи до размимоилажења о томе која од њих треба или не треба да ради на одређеној ствари. Али то није спор о надлежности, нити се то страйке тиче, већ je то управо слабост унутрашње органнзације самог органа, за коју je одговоран старешина органа. Војни управни орган мора да реши ствар за коју je надлежан, a која he његова унутрашња организациона јединица на томе радити то je ствар унутрашње расподеле послова која не може ни не сме утицати на решавање саме ствари, ако je тај орган иначе надлежан да je реши. Тешкоће за страйку обично настају у томе што она, поготову кад je у питању странка која није на служби у ЈНА, не зна да ли je решење заиста донео стварно надлежни орган. Наиме, војни управни органи, изузев првостепених војних територијалних органа и ДСНО, доносе решења са конспиративним називом својих војних пошта, па странка и не може знати који орган иза тога стоји. Али разлози војне сигурности не дозвол>авају да се овде много шта промени, па ће тако остати и убудуће. То, међутим, ствара посебну обавезу војним управним оргаяима, у «oje странка мора имати и има пуно поверење, да се стриктно држе своје стварне надлежности, те да у својим првостепеним решењима обавезно наведу којој вишој војној пошти може бити уложена жалба, кад н ако већ не могу навести стварни назив вишег војног управног органа. Странка, истина, може тачно утврдитк право стање ствари ако се обрати у том смислу представком Државном секретариату или покретањем управног спора. Али тиме je изложена непотребним трошковкма, мада су већ и саме те могућности јака гаранција странки да he joj ствар решити заиста надлежни војни управни орган. 2. - Месна надлежност. Што се пак тиче месне надлежности за сам Државни секретариат за послове народне одбране то се питање не поставља, јер се она протеже на читавој територији ФНРЈ будући да je реч о савезном органу управе. Али пека питања у вези с том надлежношћу јављају се како код војних територијалних органа тако и код осталих војних управних органа. Закон о ЈНА предвиђа тростепену поделу територнја ФНРЈ у војном погледу, cT3BA>ajyhH у надлежност Врховном команданту да пропише ту поделу, оснивање војних територијалних органа и њихових подручја (чл. 14). Врховни командант je донео те прописе, али будући нису никада јавно објавл>ени, грађани у ствари не знају о овоме ништа више него што нише у чл. 14 Закона о ЈНА. Војна па и државна сигурност заиста не дозвол,ава да се објављују ти