Anali Pravnog fakulteta u Beogradu
ДЕЛАТНОСТИ СКУПШТИНА У СРБИЈИ (1815—39)
59
jep je попало да су Срби „задовол>»и" постојећим стањем и да je непотребна руска кктервенција. Порта je 1818 попово покушала да добије адресу захваляости и да на тај начин, бар за извесно време, скине с дневног реда српско питање. Овога пута, прознрући Портиве намере, Скупштина je одбила да изда адресу. Тим поводом, М. Обреновић обавештава руског конзула у Букурешту да je Скупштина одбила да изда „благодарствен© писмо“ султану, јер није испуњено обећање да ce нарочитим ферманом потврди пуноважност Ичковог уговора (19). Дал>и ток догађаја показује Портика настојања да смањи српске захтеве и да их само делимично испуяи. Порта je 1820 Послала свога специјалног изасланика са ферманом; међутим, Скупштина je у Остружници 1820 одбила ферман с мот.ивацијом да није обухватио све српске захтеве (20). После яеусяеле мисије турског изасланика на Скупштини и Митрову дне 1820 поново je изабрана нова -депутација у саставу; Вујица Вулићевић, Димитрије Ђорђевић, Илија Марковић, Самуило Јаковл,евић, арх. Манастира Каленића, Милоје Вукашиновић, прота јагодиноки, Аврам Петрокијевић и Сава Љотијл (21). Захтеви који су поставл>ени Порти на овој Скупштини, мада су касније ревидирани од стране и Руса и Срба, били су база за касније добијање повластица по хатишерифу 1830 и 1833. Убрзо после одлаока депутаЦије у Цариград язбио je устанак у Грчкој, делегати су задржаеи као таоци, а српско питање остало je и дал,е отворено све до Акерманске конlвенције, која je у посебној тачки поново регулисала положај Србије у оквиру Турске царевине. Уочи Акерманске конвенције Скупштина се поново састала у Крагујевцу 27 маја 1825 да изабере нову депутацију и енергичније постави неке захтеве Порти. Нарочито je оштро поставлен захтев за враћање шест нахија (22). С обзиром да Акерманска конвенција, односно акт који се односи на Србију није предвидео наследно кнежевско достојанство нити прецизвије формулисао српске захтеве у погледу н>еног територијалног проширења, одржана je Скупштина 27 јануара 1827 која je изабрала нову депутацију (23), и поставила захтев да се кнезу Милошу призна наследно кнежевско достојанство. Политички догађаји у Европи, нарочито рат између Русије и Турске, поново су за извесно време одложили решење српоког оитања, мада je Милош преко депутације, која се иалазила у Цариграду, активно радио на осгварењу помену-
(19) ДА НРС, ЗМП, Београд, 18 мај 1818. (20) Грађа, 11, 106—115.
(21) Вук: Грађа, 174—5; Гавриловић: н. д., I, 500. Вук наводи да je члан делегатке био и Риста Дукић из Београда.
(22) У одговору на Милошеву беседу Скупштина je изразила благодарност кнезу Милошу: „Но да би изреченију овому нашему већу силу дали, заклињемо се пред Олтаром Божјим, да ће на свакога онога кои се покаже противник Ваш и непријатељ, за свиу нас опшчег, и Отечеству непријатеља сматрати, и да ћемо на свако позивание Ваше сви готови бити и поитити на искорение онога злотвора; ако и Сијателство Ваше обећа се употребити ово најспособние време, за избавленије наше, и друге једноверне и јединоплемене браће наше, са силном помоћу Императора Всеросискаго и нашего Покровитеља, и да ћете скоро испросити нама у Султана она права ко ja одавно преко посланика наших тражимо у Цариграду, и ко ja би са наравима и обичаима наших најбоље слагала се; у противном пак случају неуздајући се на лепа праздна обећања Портина и на лукаву њену политику, да приступите као Господар и глава Народа Нашего, и Ви с нама заједно к сојузу борећи се за свободу браће наше, да се један пут или от-Ига избавимо несноснога, или на пољу чести сви да помремо. Никои начином из числа нашего изоставити неможемо нити хоћемо до последње капље крви ону браћу нашу живећу у 6 оних предела, кои су с нама заедно не само од 1804 до 1813 год. борили се за опшћу слободу [...]“ (ДА НРС, Варна KK/XL 85). (23) Чланови депутације су били: Лазар Тодоровић, кнежев секретар; кнезови: Илија Марковић, Атанаско Михајловић ,Марко Ђорђевић и Јован Антић који ни je имао исти статус као оста ли чланови депутације (Гавриловић; н. д., Ш, 4).