Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

258

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛ.ТЕТА

мисорна клаузула, већ обичан споразум о пророгации на једзн трговачки суд и да у њему реч „арбитража” није употребљена. Та клаузула гласи: „судска надлежност у случају спора између уговарача ови су сагласни да се подвргну одлуци, без права «а жалбу, Трговачког суда Спољнотрговинске коморе у Београду”; в) да право одбране, пошто je реч о судовању а не о арбитражи, није било осигурано онако како je то уобичајено у арбитражном суђешу. Против решења о давању доэволе извршења председника суда у Туру, француска фирма није уложила приговор већ жалбу, тражећи да ово буде поништено jep je донето од стране ненадлежяог органа, пошто je председник суда надлежан за давагье дозволе извршења за стране арбитражне одлуке, а овде je у питагьу страна судска одлука. Да би показало да je и овде реч о страној судокој одлуци, фирма „Левилен” je истакла йоте разлоге као и у приговору у првом случају. 2. Поред приговора односно жалбе на решења о дозволи извршегьа арбитражних одлука, француска фирма je уложила против обе одлуке жалбе Апелационом суду у Орлеану. У обе жалбе истакнути су исти разлози за поништење одлука СТА. И овде je истакнуто да одлуке не потичу из трговачке арбитраже, те да немају карактер арбитражних одлука, већ из редовног судовања државе и тако имају карактер судских одлука. А како од карактера одлуке зависи да ли je могуће или не одрећи се права на жалбу, то би и ова одредба уговора била ништава jep je у питању судска одлука. Такође je истакнуто да нема арбитражног компромиса већ да je у питагьу обичан споразум о пророгацији, као и да није поштовано право на одбрану у поступку доношегьа арбитражних одлука. Дакле, исти они разлози који су истицани у приговору односно на жатби на решење о дозволи извршегьа. IV. Апелациони суд у Орлеану одлукама од 27 фебруара 1961 решио je спорове француске фирме „Левилен” са југословенским предузећима „Панонија” односно „Бачка-продукт”. У свакој од пресуда он се истовремвно изјасино како о приговору односно жалби на решење о дозволи извршетьа тако и на жалбе против самих арбитражних одлука. Француска фирма je одбијена у свим својим приговорима и жалбеним наводима, a добијена решења о дозволи изаршења су погврђена. Суд je стао на становиште да je: а) у питагьу арбитражна одлука; б) да je постојала ваљана комцромиоорна клаузула; в) да je омогућено и пошговано право на одбрану у поступку доношења одлуке. У образложешима обе цреоуде налазе се врло интересантни закльучци и разоновакьа суда за сваку од ових констатација, без обзира да ли ју je француска фирма истакла у приговору ши жалби, или у оба правка лека. Ad а) У питагьу je арбитражна одлука. Црема становишту суда овај карактер одлуци дају орган који jy je донео и поступак по коме je донета. Дајући свој суд о СТА у Београду, суд јој признаје карактер арбитраже. „Ако арбитри морају обавезяо бити југословеноки држављани и обавезно изабрани са једне листе на којој се налазе службеници Мини-