Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

■259

старства спољне трговине, правки саветници и професори права, треба истаћи да арбитри тако изабрани су посебно компететни за решавање спора као што je овај; штавише немогуће je сматрати да би они били склони пристрасности кад интерес њихове властите землье захтева да се радије уздржа од доношења пристрасних одлука да би се осигурало поверење страних увозника са којима шихова зеьиьа тргује. Чшьеница што су лица која се налазе на тој обавезној листи службеници државе и што су позвали да суде држави није довољна да се сматра да би се они нашли са овог разлога лишени њихове независности.” Да je реч о арбитражној одлуци показује то што су „странке именовале или биле позване да именују свака свог арбитра, шт» представља суштмну арбитражне процедуре, док, напротив, пред редовним судом избср судија од стране странака не само да није допуштен него je чак и искључее ; ово je довојбно да покаже да одлука у питању није донета од суда већ да je арбитражва одлука”. Ad б) Ваљаност комцромисорне клаузуле. По француском праву (чл. 1028 Зак, о грађ. пост.) лице против кога треба да буде извршена страна арбитражна одлука може да тражи од суда, који je донео решење о дозволи извршекьа, поништеае одлуке ко ja je суду поднета као арбитражна одлука. Овај захтев се може учинити само у форми приговора и са разлога таксативно набројаних у цитираном законском члану. Један од тих разлога je да није постојала ваљана компромиоорна клаузула за доношење арбитражне одлуке. У конкретним случајевима суд je стао на становиште да клаузуле које се налазе у уговцру имају карактер компромисорне клаузуле а не пророгационог опоразума. „С обзиром да клаузула која се налази у уговору садржи реч „трговачки суд”, а не арбитражни суд. не значи да она цредставља споразум о пророгацији; иано дословно она може à priori изгледати непрецизна, она представља компромиоорну клаузулу пошто савршено јасно садржи обавезу странака да се подвргну одлуци, без права на жалбу," једног арбитражног организма, што je битна карактеристика арбитражног поступка”. На основу чињенице што су у питању арбитражне одлуке а не судске и што су кюмпромисорне клаузуле ваљане, суд je одбио жалбе Апелационом суду као беспредметне, jep су противне клаузули о одрицању од права на жалбу, са напоменом да ово одрицање није противно јавном поретку ordre public већ je на против изричито дозвољено према чл. 1010 Зак, о врађ, пост, за арбитражне одлуке. Ad в) Поштовање права на одбрану je један од услова да једна странэ арбитражних одлука добије дозволу изнршења у Францу ској. То je истовремено и једини разлог са нога се може против арбитражне одлуке подићи жалба вишем суду и кад су се странке одрекле права на жалбу, jep повреда права на одбрану вређа француски јавни поредак. Насупрот тврђењу француске фирме, њој je у току целог арбитражног поступка пред СТА у Београду омогућено и поштовано њеио право на одбрану: ,-никаква повреда није нанета основним правима на одбрану; из одлуке управо произилази да je фирма „Левилен” била позвана да означи свога арбитра са листе арбитара која jaj je била гюслата уз указиванье на по--

СУДСКА ПРАКОА