Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

О НАЈАМНИМ ОДНОСИМА У ДУБРОВНИКУ

725

С обзиром да се најамним радом издржавао, искльучиво или у виду допунске зараде, стално или привремено, знатан део дубровачког становништва, и да je с друге стране тај рад био од виталног значаја за дубровачку привреду, изучавање најамних односа у Дубровнику представльа за нашу историографију важан задатак. Њему je, међутим, до сада посвећено врло мало радова (3), ма да богата архивска грађа пружа могућности како за комплексну обраду овог питања, тако и за проучавање појединих економских, социолошких, демографских и других проблема у вези са најамним радом. Овде ће се покушати да се да осврт на правый аспект овог питања. Најамни односи били су регулисани претежно обичајним правом, које се, полазећи од извесних принципа римско-византијског права, развијало у складу са потребама свакодневног живота путем слободног уговарања права и обавеза послодавца и најамног рдника. Законски прописи • реформаций и Статут • регулисали су само поједине врсте најамних односа, и то врло непотпуно, ограничавајући се само на одређена питања, при чему се често истине приоритет уговорних одредаба (4). Најпотпуније био je регулисан положај најмљених морнара, и то одредбама Статута, док се најчешће понављају прописи, у виду реформација, о надничарима у пољопривреди, а односе се углавном на висину наднице и на радио време. Из римско-византијског права дубровачко обичајно право преузело je принцип да најамни однос почива на консензуалном уговору којим се одређују права и обавезе уговорних страна (5). По томе се оно разликује од права у италијанским градовима тога доба према коме je уговор о најму био формалан и закључивао се уз полагавье заклетве или давагье капаре (6). У дубровачким изворима не спомињу се ни заклетва ни капара као конститутивны елементи овог уговора, али су странке, као и код осталих уговора у цшьу обезбеђења доказног средства, нарочито у случајевима када су уводили модалитете који представљају одступања од'постојећих обичаја или када je уговором послодавац стицао права која ограничавају слободу посленика, као што je био случај код уговора са

(3) Искључиво овом питан,у није посвећен ниједан рад али се о најамним односима, уз остала питан>а, говори у више радова, од којих су у том погледу пајзначајнији: И. Божић: Економски и друштвени развитак Дубровника у XIV и XV веку, „Историјски гласник“, 1949, бр. 1; и Д. Ролер: Аграрно-производни односи на подручју дубровачке републике од XIII до XV стољећа, Грађа за господарску повјест Хрватске, JA, Загреб, 1955.

(4) Статут, VII, 15 (уговори између власника брода и морнара морају се поштовати). Liber omnium reformationum, р, 16,8 (пољопривредни радници морају остати на раду код послодовца код кога су ступили на посао најмање до краја недеље у којој су почели да раде, изузев ако уговором нису ослобођени те обавезе). Mon. Rag. 111, р. 18 (слично као и у претходном случају, „salvo si pactum aliud luerlt”). као и ibidem XI, p. 283.

(5) Да je уговор о најму био пуноважан и када je био закључен само простим споразумом, односно да писмена неправа (нотарска карта) није била конститутивен елемент уговора, види се из више судских пресуда које се доносе на основу изјаве еведока, док се писмена неправа уопште не спомиње. У спору између Пасквэ бачвара и његовог слуге Богоја суд je, испитавши сведоке, пресудио да je Богоје дужан да служи још 2 године (Div. Cane. IX, 12). Јуније Радоничић, слуга Матије Бсбаља, тражио je преко суда да му Матија да плату за протеклих 16 месеци и добио je спор, иако се ни овде, као ни у претходном случају, не спомињу никакве исправе (Sententlae di Cancellaria, I, 43’). У неким споровима као доказно средство служи заклетва уговорних страна или трећих лица (Div. Cane. 111, 17’). (6) Enrico Besta: Le obbligazioni nelle storla del diritto italiano, Padova, 1937, p. 312.