Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

734

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

y случајевима где су странци у Дубровнику набављали кућну ’ послугу за италијанске градове (55). Ако се за овако широка права које je господар имао у односу на слугу не би могло рећи да су карактеристична за дубровачко право овог доба, она су ипак значајна као уопште могућа и одражавају како тадашньа схватања о положају слуге, тако и гьегов фактички статус; тиме се само потврђује закључак да слуга није био потпуно Слободан човек. У сличая однос зависности долазио je шегрт према занатлији. Уговори о ступакьу на занат, које закључују занатлија и шегрт, или, ако je малолетан, кьегов заступник (56), садрже сличне клаузуле са скоро идентичним формулацијама. Шегрт ступа у домаћинство занатлије, дужан je да поред занатских обавл>а и све друге послове као и сваки слуга, да чува занатлијине ствари и одговара за кустодију, а обавеза занатлије била je да га храни, одева, учи занату и да му на крају да алат (57). Као и код кућне послуге, и овде се у нотарским исправама како при ступању на занат тако и приликом ослобођења спомињу изрази servitio и servitus који означавају службу и личну зависност (58), а у случају бегства примешивай je сличая поступак као и код слуга, ма да су изворни подаци о бегствима шегрта малобројнији (59). Према томе, и поред разноликости коју показују најамни односи у Дубровнику у XIII и XIV веку, може се закључити да су постојале две основне врете ових односа. Једна je последица развијене робноновчане привреде; суштина најамног односа je ту у продаји радне снаге послодавцу без умањења личне слободе радника, док код друге врсте настају односи везаности за послодавца и личне зависности који су карактеристични за феудално друштво. Истовремено постојање два суштински различита типа најамних односа одраз je специфичне привредне и социјалне структуре Дубровника као средњевековног приморског града у коме je развитком трговине дошло до веома развијене новчане привреде.

Др.

Јеле на Цвејић-Дапиловић

(56) Чремошник: н. д., бр. 377, 503, 614, 646, 668, 823, 898. Кнез и суд су 16. IV 1341 ослободили Гојка Будвина, шегрта (или слугу?) берберина Максима, свих обавеза према Максиму јер приликом склапагьа уговора ни je био legitime statis (Div. Not. VI, 217’)- Исти захтев се постављао и код ступања у службу, па и ту често родител, или старатељ склапа уговор. Пунолетност су мушкарци стицали са 14 година (Статут, IV, 76, 2).

(57) Чремошник: н. д., с. XII—ХШ, формуле E-XI —XV. У неким уговорима садржана je клаузула да шегрт неће морати да ради у празничне дане Div. Сапе I, 102’, 106’, 110). Обавеза занатлије да шегрту приликом ослобођења да алат била je правило обичајног права које je суд уважавао. Тако je у пресуди донетој 4. XI 1362 у корист Богоја Мишевића, бившег шегрта бачвара Продаша, наређено Продашу да „према обичају“ да Богоју алат (Div. Not. VIII, 7’).

(58) Према томе завршетак учења за шегрта значи и „ослобођење“ тј. престанак власти коју je над њим имао занатлија.

(59) У књигама реформација ce y току више година не налази забележена ниједна објава да je шегрт побегао. Ти подаци појављују се тек у другој половики XIV века, бар у прегледаном материјалу. Године 1397 било je објављено 51 бегство, од чета су само четворо били шегрти а сви остали слуге (Div. Cane. XXXII, ф. B—lo9.8 —109. према Петерковићевим исписима).