Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ПРИЛОЗИ

125

варајућег поступка у највећој могућој мери смањи, ако не може да сасвим отклони могућност настанка штете. Постигнута корист и остале породности морају се ценити и у односу: интерес друштва као целине и интерес појединца, при чему ће ризик личне штете бити често жртвован интересу заједнице. Најзад, човек je тај који треба да одлучи о томе коју нову појаву треба свесно уврстити у разноврсну и многобројну збирку опасности. Управо таква једна појава, за коду je човек нашао да je потребно лризнати je као могући извор опасности, јесте јонизујуће зрачење. То je данас већ опште позыата и усвојена чињеница. Стални развитак науке и проналажење нових могућности за примену нуклеарне енергије проширује, поред осталог, и проблем здравствене заштите од штетног дејства природних и вештачких радиоактивних елемената употребљених у медицинске, индустријске или истраживачке сврхе. Заштита здравља у погледу излагања живих бића дејству јонизујућих зрачења дуго je била проблем везан за појединачне случајеве. До четрдесетих година овог века, опасности су биле практично ограничена на медицинско особље које je употребљавало непосредно у свои раду X и гама зраке, на уску категорију индустријских радника и сарадника у истраживачким лабораторијама. Данас се ситуација потпуно изменила. Поред непосредног дејства на озрачену живу материју, јонизујуће зрачење изазива и посредне последице које постају приметне тек касније у виду телесних и генетичких оштећења, као резултат дужег процеса код и се дешава у нападнутим живим ћелијама. С обзиром на ту чшьеницу, очигледна je потреба да се предузму мере за обезбеђење заштите лица ко ja професионално могу бити изложена дејству јонизујућих зрачења и целокупног становништва, као потенцијалног обдекта таквог зрачеша. 2. Овакво стање ствари, ко je представља само један од аспеката хгримене нуклеарне енергије, тачније њених последица, нормално je довело до нових ситуација и у области права. Већ прва настојања да се административним путем регулишу производив, расподела и коришћење нуклеарне енергије, стварање посебних органа и давање широких овлашћења државним органима, уз ограниченье слободе делатности појединца, садрже у својој основи и заметак покушаја да се обезбеди заштита живота и здравлв живих бића и њихових Потомака. Међутим, у току тог процеса, који je већ довео до стварања једне нове гране права атомског права показало се да je ова материја, ма колико сродна проблемима који су јој претходили и били познати до сада постојећој правној науци, пуна разних особености. У овом делу који нас интересује, та особеност je садржана прво у чињеници да правнику, уколико није случајно и лекар, није довольно његово познавање права да би без помоћи стручњака из области природних наука могао створити правно уређење које би одговарало новим проблемима атомског ризика, безбедности и заштите. Стога, мада на правницима лежи обавеза правног нормирања заштите и безбедности човека, као неопходан претходни услов појављује се њихова сарадньа са биолозима и здравственим радницима који треба да утврде где управо лочиње опасност за живо биће, какве je природе она, у каквој je сразмери