Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

126

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

са користима које су резултат употребе нуклеарне енергије и какве ce све мере контроле и заштите морају и могу предузети. Чињеница je да су до данас у многим државама донети бар основни прописи о заштити становништва од штетног дејства јонизујућих зрачења (1). Засновани на искуствима досадахшье праксе и одређени, између осталог, и степеном развитка науке, ови прописи су предмет сталних измена и допуна. Оно што je до сада у њима остало непромењено јесте основна и полазна поставка да зрачење представља опасност за жива бића и њихове потомке. Из овога далье произилази да свака употреба радиоактивних материја ствара опасност и ризик проузроковања штета, односно у овом случају и телесних оштећења. Посебна природа оваквих оштећења и немогућност да се њихове размере одмах сагледају, постављају с једне стране задатак пред биологе и лекаре да проуче и утврде каквим се све ризицима излажу л>уди од различитих извора и степена зрачења, а са друге стране, и особиго док представници природних наука не буду дали боља решења од досадагшьих, на правницима je да прописивањем одређених чињења, односно нечињења регулишу основне проблеме заштите. У савременој правној литератури постоји потпуна подударност iy схватаньу да je у вези са коришћењем нуклеарне енергије немогуће отклонити сваки ризик. Разумљиво, следећи јединствени закључак je да стога треба покушати да се ризик сведе на најмању могућу меру, односно да се створи равнотежа између ризика с једне, и разних користи са друге стране (2). Дал>е, подударност мишљења постоји и у погледу утврђивања да се на питање одговорности за насталу штету не могу применит постојећи позитивноправни прописи о грађанској и кривичној одговорности, такви какви су. Тачније, немогуће je утврдити одговорност за последиде које ће можда постати видне тек у будућности јер би у таквом случају требало вршити прорачунавања у деценијама и вековима. Највероватније, само у ретким случајевима, бар у овом стадијуму развитка науке, моћи ће се установити непосредна одговорност једног или више лица. Резултат горњих ставова je и схватање да данас, правно регулизаштите треба да има у првом реду превентивни карактер. На тај би се начин постигло то да степей опасности буде у непосредној сразмери са превентивним мерама предузетим у циљу заштите људских бића, и да користећи правку технику буде заштићен живот и безбедност човека и његових Потомака. 3. Прилично велика једнодушност у погледу основног проблема о превентивном карактеру правних норми за заштиту људи од јонизујућих

(1) Белгија : Закон о заштити становништва од јонизујућих зрачења (март 1958) Данска: Уредба о мерама безбедноети при употреби радиоактивних матери) а (јуни 1955); Француска: Наредба о измени Законика о јавном здрављу у односу на јонизујућа зрачења (јануар 1959); Холандија : Уредба о заштити од јонизујућих зрачен,а (март 1957); Југославија: Закон о заштити од јонизујућих зрачења (април 1959) Нови Зеланд: Закон о радиоактивним матери) ама (1949); Шведска: Закон о заштити од радијација (март 1958).

(2) Тако и Francisco Torres Garcia: Some legal conséquences of the safety Problems associated with widespread use ol radiation sources; Atomic energy and law Interamerican symposium, Rio Pedras, 1950, pp. 78—84; L. Bugnard: La protection de la population contre les dangers résultant des rayonnements ionisants. Problèmes juridiques et administratifs de la protection dans remploi pacifique de l’énérgie nucléaire, Bruxelles, Euratom, 1961, pp. 145—155.