Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

140

АВАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Другим речима, суд je дужан те поднеске узети у обзир као и тужбу или одговор на тужбу (с. 43). Поводом начела обостраног саслушавьа, проф. Јухарт, ослањајући се на мишљење Шперла (Sperl), закључује да и у нашем праву треба одбацити конструкцију како афирмативне тако и негативке литисконтестације за случај изостанка туженог са припремног рочишта (с. 51). Излажући начело материјалне истине, аутор истиче да истина о чшьеницама у прошлости, до које суд у поступку долази, нема карактер апсолутне истине, што не сме да буде аргумент за агностицизам (с. 53). Параграф о начелу савесног парничегьа садржи посебан осврт на питанье правних средстава против правоснажне пресуде издејствоване на долозан начин. De lege lata, аутор оставл>а отворено питање да ли ће наша пракса против такве пресуде дозволити, осим предлога за понављање поступка, и посебну тужбу, засновану на чл. 8 ЗПП. De lege ferenda, он за такав случај препоручу) е установљење новог разлога понављања (с. 69). Треба нагласити да проф. Јухарт убраја у начела парничног поступка већи број принципа него што се то обично чини. Тако су, на пример, за њега посебна начела: убрзање поступка, подједнак знача) поступака (у оквиру кога излаже претходно питање), везаност за акте других органа, итд. Поводом овог последњег, писац правилно примећује да )е грађански суд везан и ослобођавајућом пресудом кривичног, ако )е кажњива радња елемент чињеничког стања ко)е закон прописује за неко субъективно право, као на пример у случају из чл. 2,0 Закона о застарелости потраживања. Исто тако, суд )е везан sä управни акт код правка последица проистиче из једног чигьеничког стања у коме )е управноправно питање елемент (с. 82). Слично томе, на другом месту проф. Јухарт каже да су судови везани за управни акт у свим случајевима у којима je управни орган одлучио о некой питагьу из своје надлежности, од прејудициелног значаја за грађанског судију (с. 93). (Мислимо да не треба одбацивати могућност одступања од овог правила, кг то у случају кад се као рефлекс управног акта рађа обавеза неког трећег лица које није имало прилике да утиче на исход управног поступка.) Ни овде навођење примера не би било сувишно, него би, баш напротив, имало инструктивну вредност. У материји странака и заступника, проф. Јухарт заступа становиште да )е јавни тужилац заступник у случајевима из чл. 9 ЗЈТ (с. 125 и 126). Привремени старалац заоставштине (чл. 134 ЗН) je орган у поступку, дакле странка, ако су наследници непознати. Супротно томе, он je, по мишљељу аутора, само заступник ако je пребивапиште наследника непознато (с. 176). Али, у првом случају он je странка-орган, те парницу води са дејством према наследницима. Предузеће у принудној ликвидацији има, исто тако, својство странке (с. 176). За процесне уговоре, проф. Јухарт констатује да представљају недовољно проучено подручје. Он се не определив ни за матери)алноправну ни за процесноправну теорију о овим уговорима (с. 204). О појединима од них, он говори на одговарајућем месту. Тако, он усваја модерно становиште да je уговор о повлачењу тужбе пуноважан, те се несумвьиво може покренути парница за осуду на даваьье изјаве о повлачењу. Он чай не одбацује мбгућност да се у текућем поступку, по приговору туженог, тужба прогласи за повучену, или да се можда одбаци као недопуштена (с. 286). Слично томе, пуноважан je и уговор којим се странка одриче употребе правног лека (с. 471). Занимљиво je да овде проф. Јухарт усваја без резерве становиште савремене немачке науке (Rosenberg, Nikisch) и праксе, прелазећи преко старијег (алп још увек прихватљивог!) гледишта по коме странка не може уговором ограничили слободу свог процесног понашања, осим у случајевима у којима закон такву могућност изрично предвиђа (Hellwig, Goldschmidt). И за проф. Јухарта je проблем предмета спора централни проблем процеса догматике, ко) и се може посматрати и независно од позитнвног права. По његовом мишљењу, текстови нашег Закона о парничком поступку упућују