Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ПРИКАЗИ

141

на закључак да за наше право треба усвојити матери јалноправну теорију. De lege ferenda, аутор ce изјашњава за екстремну („чисту“) процесну теорију (К. H. Schwab). Ми бисмо се са аутором сложили да та теорија пружа пракси једно просто решење замршених питања (с. 270), али je несумњиво и то да ни она мада je наишла на снажан одзив код угледних немачких теоретичара, као што je Розенберг са становишта правке догматике није до краја доследна, јер питање истоветности у случају приговора правоснажно пресуђене ствари не решава по истом принципу као у случају литиспенденције и преиначења тужбе. Овој проблематици требало je, с обзиром на н.ен знача j,« поклонити више простора, а нарочито на једном практичном примеру извести разлике између три основна става. У материи правоснажности, проф. Јухарт je присталица процесноправне теорије (с. 450 и 451). Као што смо рекли, битна одлика књиге проф. Јухарта je њена потпуност: Уз догматику позитивног права, изнета je и општа теорија процеса; објашњење појединих установа пропраћено je правнополитичком оценом; уз позитивно право даје се често упоредноправни и историски осврт. На крају, вал>а истаћи да je велики простор рационално искоришћен. Упркос свои обижу, књига je написана концизним стилом кратких реченица, без великих увода и непотребних понављања. Пружајући увид у последнее стање науке, ово дело биће дпагоцен извор обавештења за правника који се интересује теоријом Грађанског процесног права. У исто време ће и практичар наћи у овој књизи путоказ за одговор на питања сак ојима се у свом раду cpehe. Најзад, дело проф. Јухарта иако не представља типичан уџбеник послужиће и студентима за спремање испита. Написано на нивоу европске науке, оно чини част и југословенској.

Б. Познић

Рене Давид (у сарадњи ca X. Ц. Гутериџол и Б. А. Уортлщем): УВОД У ПРИВАТНО ПРАВО ЕНГЛЕСКЁ, Београд, 1960, Институт за упоредно право, с. 262. Савременом правнику je све теже да прати правку каижевност ко ja се врло брзо развија. Кад ово важи за његову најужу сћецијалност, то je утолико пре случај са литературой из правних грана који су на изглед удаљени од њега али су му у ствари у извесној мери потребив за шири поглед у његовом раду. Правну науку и правке системе данас осваја процес брисагьа граница између. тзв. јавног и приватног права, уколико je та демаркациона линија икад била нешто заиста много више од фикције своје врете. Према томе, за цивилисту, рецимо, није довольно да се само усавршава у оним јавноправним институтима који су већ уоквирени у грађанско право. Он мора стално да буде у току бар најгрубљих контура јавног права као таквог. То je само једна од многих појава у којима се уобличава парадокс нашег доба привремена неопходност све уже специјализације и једновремена нужност, за сада више у перспективи, образовање свестрано развијене личности. Систематика дела проф, Давида и осталих коаутора буди вољу да се превазиђу једнострани хоризонти професионалне специјалности на правном терену, баш да би се она потврдила на вишем нивоу. Испреплетаност тематике енглеско приватно право са извесним делом проблематике осталих правних грана указује цивилисти да сферу својих истраживања не сме изоловати од тзв. јавноправних проблема, тежећи некој немогућој чистоти цивилистичког начина и предмета обрађивања. С друге стране, то узајамно прожимање, реализам енглеског правника,