Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

142

који од давнина није делио право на приватно и јавно, итд., подсећа човека који ради на питањима тзв. јавног права да, у епоси појачавања јединствености права и у теорији и у пракси, не превиди корисност допунског познавања релевантних питања из приватног права и шиховог сталног обнављања у свести. Поводом тога, приметили би смо да би потпуније била изражена концепција дела о коме пишемо да су неки додаци, као што су они о административном и кривичном праву, а поготову о закону у Енглеској, дати у главном тексту. За континенталног правника, дакле и за југословенског, особито je важно и привлачно дело овакве врете, обрада једног права које je у многоме свет за себе у односу на континентално право, a такође и његово поређеше са истакнутим правом континенталног система, француским правом. Писци ове монографије оличавају позитивно настојање да се историјски и логички што дубље продре у садржину и форму кьеног предмета. Почиње се са скицом историје енглеског права од врло старог права (ранофеудалног) преко ствараша и процвата common law- а до савременог права 1832. Међутим, у испитивању историје и структуре енглеског права, што представља главнину студије, они изазивају асоцијације на Савинцеву историјску школу која није одмакла даље од објашњавања права „духом народа“. До чега то доводи увиђа се, рецимо, приликом набрајања особености енглеског правничког духа. Према ауторима „Оне се [...] везују за историјске појаве и основна правила за која се [...] не може рећи да ли су узрок или последица правног духа Енглеза. Одсуство кодификадије [...] на пример, може подједнако оправдано бити сматрано и као природни производ овога духа и као нешто што га je створило“ (с. 143). Свакако да узајамно дејство постоји, али je немогуће примити поставку да ни једна од ових страна које дејствују једна на другу није утицајнија и, још више, не долази се до крајњих социолошких законитости развитка енглеског правног система. Због тога не би било на одмет ако би наредне публикадије ове категорије (Серија X ) биле опремљене са исцрпним предговорима односно краћим студијама. Исто тако, може се упутити примедба на ауторово тврђење да je феудализам дошао у Едглеску тек са Норманима. V ствари, Нормани су са својим вишим ступњем феудалног развитка подигли на виши степей већ постојећа ранофеудална обележја енглеског друштва под Саксонцима; али су их Нормани развили у толикој мери да, како и сами аутори кажу, резултати у сваком случају превазилазе консеквенце феудалног развитка у Француској у то време. Ступањ централизације у норманској Енглеској у том добу je био врло много већи с тим што je имао и изразитих војничких характеристика. Можда би се могло рећи да je тадашња Енглеска већ била на путу која води од децентрализованог феудалног система ка клицама апсолутне монархи je. У тој чињеници што, с једне стране, децентрализовани феудализам у Енглеској није никада стигао да се развије у пуној мери, и што су, с друге стране, остаци самоуправности појединих заједница били доста јаки, лежи објашшење за онај на први поглед необичан континуитет и традиционалност енглеског права. Традиционалност у толикој мери да се, на пример, „у једном спору пресуђеном 1932, странка [...] позвала на одлуке донете 1409 и 1425 године да би убедила судију да je тужени одговоран за штету коју je проузроковао један плински штедњак 1929 “ (с. 5). Елементи феудалне децентрализације се нису толико развили у Енглеској да би изазвали потребу за стварањем тако јаке апсолутне монархије, као што je била, на пример, француска апсолутистичка краљевина коју je опет било могуће ликвидирати само употребом изразито насилног пута који доводи до знатног дисконтинуитета. Главнину другог дела „Извори и структура савременог енглеског права“ излагања о изворима; закону, обичају, судским одлукама.