Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

тивна потреба данашњег времена. Зато постоје многи историјски и гносеолошки разлози. Да ова поставка намеће одређене захтеве приликом избора методолошких поступака, а затим при сређивању одговарајућих резултата најбольи доказ јесу разматрања предмета, садржине и метода теорије па до захватања и обраде појединих проблема свуда се осећа да ли и на који начин у њима фигурира и ова поставка. На пример, став о историјском пореклу државе и права сасвим зависи од става о односу ових феномена, а наравно и од тога каква je садржина дата тим појмовима. Даље, расправљање о проблематици одумираньа државе и права било на апстрактном плану, било у вези са преображајима у одређеној земљи и раздобљу зависи од тога да ли je инспирисано овом поставком, да ли се врши у гьеном контексту, или пак, насупрот њој. Јер, ова поставка одмах води ка закључку да процес одумирања истовремено захвата државу и право и да je степей извршених промена у крајњој линији истоветан и да се исте тенденције изражавају и у држави и у праву. Наравно, напред оцртану функцију има ова поставка у склону марксистички оријентисане теорије, која се разликује од немарксистичке управо у погледу основних методолошких и садржинских премиса. * На крају није ни потребно наглашавати да ово излагање има характер једног покушаја указивања на могућности и значај широког коришћења ове поставке, а не одговара на многобројна питања и решегьа задатака који се самим тим постављају.

Др. Стеван К. Врачар

СУКОВ МЕЂУДРЖАВНОГ УГОВОРА И ЗАКОНА У СЈЕДИЊЕНИМ АМЕРИЧКИМ ДРЖАВАМА

У америчком праву je расправљано да конгрес САД у закључивању међудржавних уговора није ограничен доктриной делегације власти. То значи да Конгрес може да врши и права ко ja му нијесу искључиво делегирана, да доноси одговарајуће законодавне акте нужнеј за примену и извршење уговора (1). Основно питање границе права закључивања међудржавних уговора остало je неријешено. Постоји једно мишљење суда да уговор може имати за предмет било које „питање које je нормално предмет преговарања са страной земљом“, али не може кршити ни једну изричиту уставну забрану (2). У америчкој јуриспруденцији, међутим, не лостоји ни један случај да je неки међудржавни уговор проглашен неважећим зато што je прешао оквире уговарања (3).

(1) Missouri V. Holland, 252 U. S. £l6 (1920). (2) Geofroy V. Higgs, 133 U. S. 258, 266-67 (1890). (3) Види Rottschaefier; Constitutional Law, par. 186—90, 385 (1939).