Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

МЕЂУДРЖАВНИ УГОВОР И ЗАКОН У САД

У новије вријеме, пак, питанье уговорног права у односу на Устав постало je доста контроверзно питање у Сједињеним Државама. Формално je чак предложен и амандман на Устав САД, познат као Брикеров амандман, који се тиче обима права закључивања међудржавних уговора и утицаја ових на домаће законодавство. Сенатор Брикер (Bricker) je тражио изричито ограничавање права закључивања међудржавних уговора и захтијевао посебну акцију Конгреса САД да би међудржавни уговори могли имати утицаја на домаће законодавство. Године 1954 овај предлог je пропао само за један глас (4). Слиједећих година су упорно предлагане нове верзије овог амандмана, који би практично везао руке Влади САД. То je свакако израз уских, изолационистичких и конзервативних гледања на спољну политику САД. Друга тенденција je дошла до изражаја 1958 када je и сам сенатор Брикер, поели je дугог низа година, изгубио сенаторски мандат. Устав Сједињених Држава (чл. VI, секција 2) предвиђа да су међудржавни уговори дио врховног закона земље. Међудржавни уговори су сврстани у исту категорију са федералним Уставом и федералним законима (статутима). Устав изричито налаже да се све судије у државама морају придржавати тога (5). Изузетак се чини ако међудржавни уговор није извршан сам по себи, што значи ако je његово извршење условлено или везано за посебне законске одредбе које Конгрес треба да донесе (6). Однос између Устава и међудржавног уговора. У мишљењима Врховног суда Сједињених Држава не може се наћи изјава да Устав није изнад међудржавног уговора. Напротив, кад год се постављало питање односа Устава и међудржавног уговора, Врховни суд се изјашњавао за супериорност Устава. Иако се најранији преседан билежи још 1803 (7), јасност принципа долази до изражаја тек 1835 у случају Doe v. Braden (8): „Уговор je [...] закон створен од надлежне власти, и судови правде немају право да пониште или пренебрегну било коју од његових одредаба, сем уколико не нарушавају Устав Сједињених Држава.“ Овај приьщип je садржан и у два случаја из 1856: Prévost v. Greneaux (имовинска права држава) и Brown v. Duchesne (патентно право) (9). У случају The Cherokee Tobacco искључене су све могуће сумње: „Скоро je непотребно рећи да уговор не може мијењати Устав или бити сматран пуноважним када je у сукобу са тим инструментом. Ово произилази из природе и основних принципа наше впаде“ (10). У већ споменутом случају Geofroy v. Riggs, Врховни суд je 1890 изјавио: „Не би се могло сматрати да се она [власт уговарања] проширује

(4) 100 Gong. Ree. 2374-75 (1554); 103 Gong. Eec. 240, 2E9 (1957).

(5) V. liylton, 3 U. S. (3 Dali. 158) (1796).

(6) Poster V. Nelson, 27 U. S. (2 Pet.) 164 (1829).

(7) Marbury V. Madison, 1 Cranch 137 (1803).

(8) Doe v. Braden, 16 Howard 635 at 656 (1853).

(9) Prévost v. Grenaux, 19 Howard 1 at 6 (1856); Brown v. Duchesne, 19 Howard 183 at 197 (1856).

(10) The Cherokee Tobacco (Boudinot v. United States), 11 Wallace 616 at 620 (1870).