Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

250

Мислим да ce из Преднацрта Устава никако не би могло извући мишљење да Уставни суд може да цени и целисходност закона. Уставни суд може да цени само уставност закона. Ja то овако схватам: само ако je један закон истовремено и неуставан и нецелисходан, онда, разуме ce, Уставни суд узима y обзир и његову нецелисходност, и тада би ce спровела она процедура која je предвиђена одредбама Преднацрта. Али, ако je један закон y складу са одредбама Устава,. онда мислим да ни на који начин Уставни суд такав закон не би могао да прогласи неуставним зато што je нецелисходан, тј. такав закон не би престао да важи. Сматрам да оно прво мишљеље' никако не би могло да произиђе из текста Преднацрта Устава и да би то значило ићи чак и дал>е од оне концепдије коју су имали творци овог Преднацрта. Мислим да су творци Преднацрта отишли најдаље y ономе што ce уопште хтело увођењем Уставног суда. Проширење надлежности Уставног суда y правцу успостављања његовог права да цени и целисходност закона, значило би давање Уставном суду такве надлежности хоја превазилази концепцију аутора овог Устава који су желели увођење контроле уставности закона. Иначе, кад je већ реч о проблему оцене уставности закона, поменуо бих још једно, мање или више, општепознато питање. Чини ми ce да цео овај проблем о коме ce доста дискутује и о коме постоје противречна мишљења да ли Уставни суд треба или не треба, да ли je то добро или није добро што je Преднацртом Устава предвиђено да Уставни суд рени уставност закона y крајњој линији ce своди, можда израз није адекватан, на једну политичку оцену. Наиме, поставља ce питање шта претеже да ли вредност принципа контроле уставности закона са санкдијом коју предвиђа Преднацрт или вредност једног другог принципа нашег уређења, принципа скупштинске владавине. Ствар je политичке оцене, наравно, дате са гледишта развоја социјалистичке демократије y нашој земљи, шта y конкретном случају данас претеже. Изгледа да су творци Устава хтели да ускладе оба принципа јер су на једној страни успоставили сасвим недвосмислену контролу уставности закона, a с друге стране су развијали скупштински систем владавине, ма да, као што je познато и као што je y низу дискусија већ запажено, делимично су и одступали од њега. Moje je мишљење да y напгим приликама принцип скушптинске владавине, a то значи јединство власти остварено y демократском представничком телу, ипак треба да претегне. Основни разлог таквом мишљењу, између многих других, треба тражити, чини.ми ce, y природи и карактеру Скупштине као par excellence демократског политичког органа најчвршће везаног за народ и који ce појављује као представник народног суверенитета. При томе треба имати y виду да ce y нашим условима скупштина појављује и као врховни орган друштвеног самоуправљања. Због тога бих ce придружио мишљењу друга Каврана и његовој аргументацији која je врло прихватљива, као и мишљењима која су ce испољила на саветовању Удружења правника и на још неким местима. To je мишљење да можда не би требало да идемо дотле да Уставни суд цени и уставност закона располажући санкцијом коју предвиђа Преднацрт. ЈЗерујем да би можда најпогодније било да Уставни суд то je познато