Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

252

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Скупштини помаже, он ce појављује као њен орган. Али, ако примедба. Суда има такав карактер какав јој даје чл. 236, онда ce он ставља изнад Скушптине. Јер, кад би Устав обавезивао Скушптину да она само саслуша примедбе Суда то би било сасвим y реду, али ако она мора да послуша, to je друта ствар. Ако она не усагласи закон са примедбама Суда, закон престаје да важи. Проф, др. Јовановић: Ево један конкретан пример. Устав не регулише начела престанка привредне организације. Закон који буде регулисао ту материју може да предвиди низ случајева за које привредна организацијаможе да сматра да нису сагласни Уставу. To je врло осетљиво питање. Проф. др. Кандић: Ja мислим да ту нема места за бојазан. Може да буде понекад таквих случајева, али мислим да y пракси неће бити случајева да he Уставни суд ценити целисходност закона. Доцент dp. Николић: Последње речи проф. Стјепановића су врло интесантне и значајне и осветл>авају добрим делом стварну суштину и концепцију Уставног суда y погледу контроле уставности закона. (Проф. Стјепановић: Само о томе je реч). Али, ja бих хтео још ово да напоменем: ако je то тако, a чини ми ce да заиста јесте тако као што je рекао проф_ Стјепановић, онда мислим да je то управо још један аргумент више y прилог мишљењу да Устав не би требало да пропише y својим одредбама право Уставног суда да цени уставност закона са санкцијом каква je предвиђена Преднацртом. Управо, ja овај аргумент извлачим из образложења које je дао проф. Стјепановић објашњавајући то питање. Додао би своје тумачење; мислим да je то аргумент више због тога што ce онда поставља следеће питање; по чему je Уставни суд квалификованији орган да оцени' да ли je један закон y конкретној друштвено-политичкој ситуацији више целисходан или ма&е целисходан за развој социјалистичких друштвених. односа y нашој земљи. Мени ce чини, без обзира на политички и стручшч ауторитет Уставног суда који ће он неминовно имати, да он никако не би могао да буде y том погледу квалификованији од саме Скушптине. To je, дакле, аргумент више да ce Уставном суду не да право да укида неуставне законе, као што je то y тексту Устава предвиђено. Истина, Преднацрт Устава није изричито рекао „укида“. Он je рекао да je предвиђена шестомесечна процедура, итд., али кад мало ближе погледамо те одредбе, јасно je да ce ствар своди на укидање. Интересантно je питање које je другарица Кандић поменула. He поставља ce, међутим, питање да ли je Уставни суд с обзиром на његову надлежност y погледу контроле уставности закона значајнији орган од: Скупштине. Ja мислим да Уставни суд ту ништа не добија, нити je реч о томе, јер на крају крајева Уставни суд није један, како бих рекао, можда то није добар израз „активни“ орган власти, пошто он не врипг никакву власт која би ce огледала и испољавала y доношењу нормативних аката и предузимању мера. Он само стоји као брана која спречава незаконите и неуставне појаве. Али иако он не добија y свом положају нити може да ce „мери“ са Скупштином, очигледна je једна друга страна медаље a то je да Скупштина губи y свом положају. A то je управо битно, јер поред Скупштине постоје и други „активни“ (како ce ja изражавам) органи